kosovka2
09-03-2019, 08:52 PM
Ko vodi jezivi, hiljadugodinji rat protiv Rusa i Slovena na Balkanu?
Zapad vodi jezivi, hiljadugodinji rat protiv Rusa i Slovena na Balkanu, a taj kolonijalni odnos prema njima se neće promeniti.
Knjiga vajcarskog novinara Gi Metana, pod naslovom Rusija i Zapad (Hiljadu godina rata), ne govori samo o odnosu koji Zapad veoma dugo, već vekovima, gaji prema Rusiji. U ovoj knjizi reč je i o nama Srbima, Slovenima, i o raznolikim narodima koji nastanjuju Balkansko poluostrvo. Jo značajnije: ovde je reč o jednom jezivom ratu i o hiljadugodinjem ostrakizmu koji potkopava Zapad iznutra, odsecajući jedan veliki deo njega samog.
Zapad (Evropa) uopte nije zajednica koja se protee od Atlantika do Pacifika, o kojoj je, između ostalih , sanjao De Gol. Pravi Zapad, u najboljem slučaju, danas obuhvata Sjedinjene Američke Drave i dananju Evropsku uniju; ovu poslednju ne u potpunosti. Sam Zapad odbija da prihvati pojedine evropske narode i tradicije kao ravnopravne, čak i onda kada je, iz nekog razloga, prisiljen da ih formalno prizna za evropske. U stvari, on ih odbacuje, pretvarajući ih u neprijatelje.
Prema miljenju uticajnog francuskog katoličkog istoričara Alana Bezansona, a to je zapravo preovlađujuće miljenje na Zapadu, granice prave Evrope podudaraju se sa granicama do kojih prodire gotička umetnost: Istočna granica Evrope moe se posmatrati kao linija koja ujedinjuje poslednje gotičke crkve. Ova linija ide uz Finsku, baltičke zemlje, Poljsku, Mađarsku, Hrvatsku, Sloveniju. Upravo je to granica Evrope od 25 (zemalja članica EU) S druge strane, jasnim prekidom oglaava se vizantijska umetnost.
Raskol počinje davno pre 1054, danas teko razumljivim teolokim sporom, sa franačkom liturgijom i filiokve (lat. Filioque i (od) Sina), koji je naknadno, na Zapadu, umetnut u Simvol vere. Zapadno carstvo proglasilo je novo i drugačije hrićanstvo, drugačiju religiju i novu, zapadnu imperiju, oglavaavajući pravoslavne za izmatike. Nije Istok otpao od hrićanstva, nego je to učinio Zapad, skrivajući tu činjenicu gomilom istorijskih falsifikata i bučnom propagandom.
Trebalo bi u stvari reći, dodaje Metan, da s one strane te granice počinje neevropsko varvarstvo. O tome zapravo govori Bezanson. To su krajnje granice do kojih je doprlo katoličanstvo, kasnije rascepljeno reformacijom: Evropa se zaustavlja tamo gde susreće drugu civilizaciju, reim drugačije prirode i religiju koja je ne eli (A. Bezanson). Od tog arenog mora naroda u svesti zapadnjaka zapravo počinje neto drugo Azija.
Rasecajući ivo tkivo pojedinih naroda na limesu, ovo slepilo fatalno je predodredilo budućnost Evrope i trajno onemogućilo njeno jedinstvo. I projekat Evropske unije, hronoloki poslednji u nizu pokuaja evropskog ujedinjenja, danas se, iz istog razloga, suočava sa konačnim neuspehom, sa fijaskom. Evropa je krajem 20. veka ponovo umrla u Jugoslaviji. Razbijajući Jugoslaviju, ujedinjena Evropa je samoj sebi pucala ne u nogu, nego u glavu.
FENOMEN LANE SLIČNOSTI
Poljski pisac Marijus Vilk, koji je dvadeset pet godina proiveo u Rusiji, govori o fenomenu lane sličnosti: nijedan narod na svetu ne liči toliko na Evropljane (poput ruskog) a da to u sutini nije. Ali to ne vai samo za Ruse i Rusiju, iako za njih moda vai vie nego za druge; vai i za ogromna prostranstva na evropskom istoku i pojedine narode geografske Evrope, koji i jesu i nisu Evropljani. Ista zapadna predrasuda vredi i za Balkan, posebno za balkanske Slovene, one pravoslavne, Srbe pre svega.
Kada je reč o Grčkoj, zapadnjaci svojataju njeno antičko nasleđe, kao jedan od tri stuba na kojim počiva Evropa (Atina, pored Jerusalima i Rima), ali snano odbacuju njeno pravoslavlje, Vizantiju, čija istorija, kako je pisao jo filozof Monteskje, predstavlja samo splet niskosti. Zabluda, koja će ostati ilava i istrajna sve do dan-danas, a koja istočnjacima pripisuje laljivost, podmuklost, prevrtljivost, surovost (skitsku surovost), sklonost zločinu i intrigama. Istočnjaci samo svojom spoljanoću nalikuju na Evropljane a da to ipak nisu. Oni su istinski i nepopravljivi otpadnici Evrope.
Kako Zapad reaguje na tu lanu sličnost? Snanim i upornim podozrenjem i osećanjem (lane) superiornosti. Upornim, katkad pritajenim a katkad, kad to dozvole istorijske okolnosti, sasvim otvorenim neprijateljstvom. izmatike treba spasiti; po mogućnosti ognjem i mačem. Jedan istorijski primer za to je dovoljan: Britanska imperija je za čitavo stoleće produila ivot bolesnika sa Bosfora, umirućeg Turskog carstva, kako bi uguila pokrete balkanskih naroda (Srba i Grka) za oslobođenje i sprečila ruski uticaj. (Neto slično ponoviće se i krajem 20. veka, kada je Zapad tokom razbijanja Jugoslavije bezrezervno stao na stranu separatista i islamizma u Bosni, a potom politički i vojno podrao albansku pobunu na Kosovu.)
Zapadna svest bila je i ostala kolonijalna. Sve i kad bi to htela, a neće, ona ne moe da prihvati druge kao ravnopravne, niti moe da im prizna bilo kakvo pravo na posebnost. Spremnost da se prihvati zapadni diskurs, elja da se najzad postane Evropljanin i deo civilizovanog sveta, otvara jedino put za kolonizaciju od strane Zapada. To je stvarna slika Balkana i Istočne Evrope na kraju 20. i na početku 21. veka, kada je Balkan i čitav istok kontinenta ponovo kolonizovan i pretvoren u zabačenu, zaostalu i siromanu periferiju progresivnog zapadnog sveta. Kolonijalni odnos Zapada prema Balkanu u potpunosti definie i danas vaeća deviza: Balkan (ni po koju cenu) ne sme biti preputen Balkancima.
VANA SARAJEVSKA LEKCIJA
Postoje istine koje nije dozvoljeno izreći glasno. Ako ih neko ba i izrekne, čini to na sopstvenu odgovornost. Trebalo bi da bude svestan posledica koje će neminovno nastupiti: Novinar je 2015. godine skamenjen od straha da će izgubiti posao, primećuje Metan. Vie nema snage da se odupre političkim pritiscima i zahtevima glavnog deska da upodobi svoju temu predrasudama i neodoljivim pozivima dominantnih grupa koje vre pritisak. Slue li mediji jo nečem drugom, osim upodobljavanju istine u odgovarajući i jedino poeljan kalup? Naravno da jo uvek postoje mediji i novine, kao i novinari koje to odbijaju, iznoseći drugačije istine, dozvoljavajući, makar i povremeno, drugačije poglede i miljenja od onih koja su u osnovi jedino prihvatljiva. Ali je njihov opstanak sve mukotrpniji i tei. Izgleda da takvi jednostavno nisu u stanju da nauče ivotno vanu lekciju: Ravno je samoubistvu biti sasvim sam kad si u pravu, dok je greiti u gomili garancija za ivot.
Jednu od tih, izuzetno vanih lekcija Gi Metan je mogao da nauči u Sarajevu godine 1993. Svega nekoliko godina posle pada Berlinskog zida, on se naao u međunarodnoj delegaciji novinara koja je doputovala u Bosnu kako bi pruila podrku nezavisnom časopisu Oslobođenje. Tada je u Sjedinjenim Dravama i Evropskoj uniji vailo prilično jednostrano shvaćeno pravo naroda na samoopredeljenje. Nepovredivost granica je preko noći nestala iz zapadnjačkog rečnika i iz pragmatično tumačenog međunarodnog prava; trebalo je, za početak, sruiti postojeće granice i omogućiti nasilnu secesiju jugoslovenskih republika. Čitava predstava je, manje ili vie veto, reirana spolja. Scenario će se kasnije ponoviti u Ukrajini i irom biveg Sovjetskog Saveza; ali tada je na dnevnom redu bilo ponovno iscrtavanje karte centralne Evrope, od Čeke do Makedonije: ruenje federacije naroda koji su do tada iveli pod istim krovom.
INTERESI NEVIDLjIVIH LOBIJA
Čuveni sarajevski dnevni list, tvrdi Metan, koji je nekad bio istinsko otelovljenje nezavisnosti i multietničnosti, pretvorio se u karikaturu, koja je sluila isključivo jednom cilju: promovisanju bosanskih (muslimanskih) interesa i propagande koja se tada jo nije nazivala islamističkom. Alija Izetbegović tada nije bio podstrekivač islamizma. Bio je na Zapadu uvaavani predsednik demokratske, multikulturne i multietničke Bosne. To je, u stvari, bio jasan i nedvosmislen interes Zapada, motivisan geopolitikom i učvrćen tvrdoglavim i ilavim predrasudama.
Okupljeni novinari, pod izgovorom odbrane slobode, pretvoreni su u marionete i u oruje jednog tabora protiv dvaju drugih, zaboravljajući na svoju najpreču dunost: da raskrinkaju i obelodane prevaru. Pristrasnost je već onda postala sistematska. Obaveza da se krene protiv Srba se podrazumevala. To će se i dogoditi svega dve godine kasnije. Ponoviće se i 1998. i 1999, kada je na sličan način usmereno zapadno javno mnjenje zahtevalo odlučnu akciju zbog navodne srpske represije na Kosovu. A nastavlja se i danas.
vajcarski novinar je 1993. godine bio zgroen ovom farsom. Ovo, gorko iskustvo nateralo ga je da paljivije i s mnogo vie opreza posmatra izvetaje i komentare koje su drugi novinari objavljivali povodom jugoslovenskog sukoba i događaja u Rusiji. U oba slučaja postojala je, a postoji i danas, strana koja nikad neće biti sasluana i čiji zahtevi neće biti uzeti u obzir. Istina je svima bila poznata unapred. Zato bi onda gubili vreme sluajući ono to im govore bad guys loi momci? Gi Metan je svakako bio jedan od retkih; ostali, velika većina, priklonila se glavnom toku, lagodno se utapajući u struji konformizma. Nikakva sloboda izvetavanja i medija danas vie ne postoji. Postoje samo lobiji i njihovi opipljivi interesi; lobiji koji ne ele da se imenuju.
GEOPOLITIKA NIJE SLOVENSKA NAUKA
Geopolitika i surova realnost geopolitičkih interesa nude neke odgovore zato je to tako. A geopolitika, kako konstatuje Aleksandar Dugin, u predgovoru za Osnove geopolitike, uopte nije slovenska nauka: Geopolitika, suvoparna nauka, ne naročito slovenska, potrebna nam je da bismo imali pouzdan objektivan alat, da bismo bolje shvatali toliko stranu nam logiku atlantizma, da bismo jasnije uvideli ta je to Evroazija, naa zajednička civilizacijska matrica.
Na geopolitičke realije nadovezuju se snane predrasude, taloene vekovima i duboko ukorenjene u kolektivno nesvesno pojedinih zapadnih naroda. U osnovi, to je logika i mentalitet kolonizatora, konkvistadora koji se prema narodima i njihovim tradicijama odnose kao prema domorocima, a domoroce je potrebno ili potčiniti ili istrebiti. To i jeste sama sr atlantizma. Ne moemo očekivati da se ono to se taloilo stolećima promeni preko noći. Ovaj obrazac ponaanja suvie je duboko usađen u Zapadnoj Evropi, posledično i u Sjedinjenim Američkim Dravama. Slovenski narodi se, uopte uzev, ovde kotiraju veoma loe, moda s ponekim izuzetkom: Sloveni se (ni danas) ne doivljavaju kao potpuno evropski, uočava Rodrigo Sobota, i to ne samo u Nemačkoj, već i u SAD, gde smo klasifikovani kao non-white (ne-beli).
Ukratko, Zapad ni danas, kao ni u prolosti, ne gleda nimalo blagonaklono na Slovene, čak ni kada se oni sami izdaju za Zapad, kada pokuavaju da ubede i sebe i druge da su već postali punopravan i organski deo modernog Zapada. A to posebno vai za pravoslavne Slovene. U tom, poslednjem slučaju, da se sami i dobrovoljno svrstavaju uz Zapad, moguće je očekivati jedino da budu cinično iskorićeni u svrhu realizovanja zapadnih, hladnokrvno i sebično proračunatih geostratekih interesa.
Pomoćnica američkog dravnog sekretara Viktorija Nuland je u decembru 2013. priznala da su SAD od 1991. godine uloile vie od pet milijardi dolara kako bi pomogle Ukrajini da ostvari budućnost kakvu zasluuje. Izjava, sama po sebi skandalozna, nije naila na odgovarajući odjek u medijima. Kakvu to budućnost zaista zasluuje Ukrajina i ta je Ukrajincima zapravo obećala Nulandova mnogo jasnije vidimo danas, kada je čitava zemlja razorena ratom i reformama koje diktira Zapad; devastirana, opljačkana i najzad depopulizovana, do te mere da joj, prema skoranjoj izjavi efa ukrajinske diplomatije Pavela Klimkina, preti da izgubi polovinu svog stanovnitva.
Odumire, zapravo, čitava Istočna Evropa, o čemu sada izvetavai Al Dazira: Zemlje Istočne Evrope nalaze se na vrhu liste zemalja čiji se broj stanovnika smanjuje dramatičnom brzinom. Zato vlade ovih zemalja odbijaju da se bave tim, a i mnogim drugim, ivotno vanim pitanjima, ili se njima bave samo povrno i usputno, stvarajući tek privid da neto ozbiljno rade?
NEZAOBILAZNA PITANjA
Knjiga Gi Metana o rusofobiji na Zapadu rusofobija i antislavizam i postoje jedino na Zapadu nije jedina u svojoj vrsti, ali takvi glasovi su i danas iznimno retki. vajcarski autor nema nikakvog razloga da bude pristrasan u svojim opservacijama. On iznosi činjenice koje je nemoguće osporiti i postavlja pitanja koja se ne mogu zaobići. Jer, ima na hiljade pitanja koja treba postaviti. Na primer: Kakav nas to strah obuzima da ne moemo da vidimo ta se nalazi s druge strane ogledala? Ili: Zato se u naim novinama, na radio i TV stanicama, nikad ne preispituje legalnost, legitimnost i nadasve efikasnost zapadnih vojnih intervencija, dok se nemilosrdno denuncira elja potčinjenih da se odbrane?
Da li je nae viđenje sveta onoliko objektivno koliko verujemo da jeste? Da li su naa dela zaista plod naih visokih moralnih zahteva ili su diktirana materijalnim interesima zbog kojih zaziremo pred nekim drugim? Da li moralni temelji nae međunarodne politike pripadaju promenljivoj geometriji? Zato su granice Ukrajine bile nepovredive 2014, dok to nije bilo tako s granicama Srbije 2008, kao ni s granicama Čehoslovačke 1993? I takođe: Evropska unija, koja je podigla veliku galamu kad je Rusija podupirala povratak Krima u njeno okrilje, apsolutno nije rekla ni reč kad se 1991. raspala Jugoslavija
Da li se ovde moda radi o nasumičnim dezinformacijama ili neoprostivom neznanju? I zato ih mi bez promiljanja prihvatamo? Neće biti da je u pitanju greka, neznanje ili nemar. Veliki zapadni mediji imaju manir da iskrivljuju stvarnost u ime odbrane zapadnih vrednosti, a u tom cilju, odbrane vrednosti, dozvoljeno je ba sve, pa i da se stvari predstavljaju na sasvim suprotan način u odnosu na činjenice koje se zvanično ustanovljuju.
Otuda je moguće da se agresor predstavlja kao rtva, i obrnuto; već prema praktičnoj potrebi. Ko je uostalom agresor u Ukrajini, a ko je bio agresor u bivoj Jugoslaviji? Da li je samo jedna sukobljena strana uvek u pravu i kome je dato da, s neporecivoću vrhovnog moralnog autoriteta, presuđuje u sporu? Agresija, sumnjiv pojam, postoji u svakom ratu i nikad nije jednostrana; to i čini njegovu sutinu. Pogotovo je tako u građanskom ratu. Za zapadne novinare i intelektualce, sa samo retkim izuzecima koji potvrđuju opte pravilo, pitanje je besmisleno jer se odgovor podrazumeva i dat im je unapred. I tu vie jednostavno nema ta da se istrauje.
INTELEKTUALNA RADOZNALOST
Konačno i najvanije od svega: ta se dogodilo s naom intelektualnom radoznaloću? Postoje pitanja koja bi morala da neprestano progone intelektualce, profesore, doktore, istraivače i novinare, opominje Metan, sve one kojima je zanimanje da misle, da razumeju i da objanjavaju, ali to se ne deava, već se oni utapaju u najprizemnijem intelektualnom komformizmu, u pretenoj većini, zadovoljavajući se horskim ponavljanjem kliea, banalnosti čiji je jedini cilj da nas obeshrabre i umrtve nau moć rasuđivanja, po mogućnosti zauvek.
Zbog čega se, pita Metan, zadovoljavamo slatkorečivim kojetarijama o slobodi, demokratiji i trajnom razrađivanju Semjuela Hantingtona, Frensisa Fukujame i Bernar-Anri Levija?, kad je savreno jasno da je reč o galami samoproklamovanih eksperata i plaćenika; plaćenika koji imaju ambiciju da ponovo ispisuju prolost i skiciraju budućnost po najtrivijalnijem američkom ukusu.
Od ove bolesti nisu obolele samo zapadne, već, velikim ili čak najvećim delom i nae intelektualne i političke elite; ozbiljne rasprave o prolosti i budućnosti izostaju, ili se vode na margini, a ne tamo gde bi trebalo, jer se tamo već odavno sve zna. Ozbiljne rasprave i pitanja koja se ne mogu zaobići zamenjuju banalnosti, mantre bez smisla koje se beskonačno ponavljaju; trivijalna pitanja i jednako trivijalni odgovori, poput onog da je budućnost Srbije u EU ili da evrointegracije nemaju alternativu. Retki disonantni glasovi tretiraju se kao skandal. Jo efikasnije i ubojitije, na njih se odgovara gromoglasnom tiinom. Zato se svaka javna rasprava suzbija i onemogućava i pre nego to je počela, uključujući i onu o Kosovu i o famoznom razgraničenju, o Evropi, pretvarajući se u farsu, u nastupe dobro uvebanih i, očigledno, plaćenih horova.
Mi danas ivimo u epohi dramatičnih, upravo tektonskih promena u svetu, mnogo značajnijih nego to je bilo ruenje Berlinskog zida. Naa prva dunost je da ih spoznamo i shvatimo. A nesnalaenje i nerazumevanje onog ta se stvarno deava je prvi i neophodni uslov da pometnja preraste u tragediju.
Boris Nad (standard.rs)
Boris Nad je pisac, publicista i saradnik nedeljnika Pečat. Autor je vie knjiga i zbornika, od kojih je poslednja Američka ideologija (Beograd, Peić i sinovi, 2018). Ekskluzivno za Novi Standard.
Zapad vodi jezivi, hiljadugodinji rat protiv Rusa i Slovena na Balkanu, a taj kolonijalni odnos prema njima se neće promeniti.
Knjiga vajcarskog novinara Gi Metana, pod naslovom Rusija i Zapad (Hiljadu godina rata), ne govori samo o odnosu koji Zapad veoma dugo, već vekovima, gaji prema Rusiji. U ovoj knjizi reč je i o nama Srbima, Slovenima, i o raznolikim narodima koji nastanjuju Balkansko poluostrvo. Jo značajnije: ovde je reč o jednom jezivom ratu i o hiljadugodinjem ostrakizmu koji potkopava Zapad iznutra, odsecajući jedan veliki deo njega samog.
Zapad (Evropa) uopte nije zajednica koja se protee od Atlantika do Pacifika, o kojoj je, između ostalih , sanjao De Gol. Pravi Zapad, u najboljem slučaju, danas obuhvata Sjedinjene Američke Drave i dananju Evropsku uniju; ovu poslednju ne u potpunosti. Sam Zapad odbija da prihvati pojedine evropske narode i tradicije kao ravnopravne, čak i onda kada je, iz nekog razloga, prisiljen da ih formalno prizna za evropske. U stvari, on ih odbacuje, pretvarajući ih u neprijatelje.
Prema miljenju uticajnog francuskog katoličkog istoričara Alana Bezansona, a to je zapravo preovlađujuće miljenje na Zapadu, granice prave Evrope podudaraju se sa granicama do kojih prodire gotička umetnost: Istočna granica Evrope moe se posmatrati kao linija koja ujedinjuje poslednje gotičke crkve. Ova linija ide uz Finsku, baltičke zemlje, Poljsku, Mađarsku, Hrvatsku, Sloveniju. Upravo je to granica Evrope od 25 (zemalja članica EU) S druge strane, jasnim prekidom oglaava se vizantijska umetnost.
Raskol počinje davno pre 1054, danas teko razumljivim teolokim sporom, sa franačkom liturgijom i filiokve (lat. Filioque i (od) Sina), koji je naknadno, na Zapadu, umetnut u Simvol vere. Zapadno carstvo proglasilo je novo i drugačije hrićanstvo, drugačiju religiju i novu, zapadnu imperiju, oglavaavajući pravoslavne za izmatike. Nije Istok otpao od hrićanstva, nego je to učinio Zapad, skrivajući tu činjenicu gomilom istorijskih falsifikata i bučnom propagandom.
Trebalo bi u stvari reći, dodaje Metan, da s one strane te granice počinje neevropsko varvarstvo. O tome zapravo govori Bezanson. To su krajnje granice do kojih je doprlo katoličanstvo, kasnije rascepljeno reformacijom: Evropa se zaustavlja tamo gde susreće drugu civilizaciju, reim drugačije prirode i religiju koja je ne eli (A. Bezanson). Od tog arenog mora naroda u svesti zapadnjaka zapravo počinje neto drugo Azija.
Rasecajući ivo tkivo pojedinih naroda na limesu, ovo slepilo fatalno je predodredilo budućnost Evrope i trajno onemogućilo njeno jedinstvo. I projekat Evropske unije, hronoloki poslednji u nizu pokuaja evropskog ujedinjenja, danas se, iz istog razloga, suočava sa konačnim neuspehom, sa fijaskom. Evropa je krajem 20. veka ponovo umrla u Jugoslaviji. Razbijajući Jugoslaviju, ujedinjena Evropa je samoj sebi pucala ne u nogu, nego u glavu.
FENOMEN LANE SLIČNOSTI
Poljski pisac Marijus Vilk, koji je dvadeset pet godina proiveo u Rusiji, govori o fenomenu lane sličnosti: nijedan narod na svetu ne liči toliko na Evropljane (poput ruskog) a da to u sutini nije. Ali to ne vai samo za Ruse i Rusiju, iako za njih moda vai vie nego za druge; vai i za ogromna prostranstva na evropskom istoku i pojedine narode geografske Evrope, koji i jesu i nisu Evropljani. Ista zapadna predrasuda vredi i za Balkan, posebno za balkanske Slovene, one pravoslavne, Srbe pre svega.
Kada je reč o Grčkoj, zapadnjaci svojataju njeno antičko nasleđe, kao jedan od tri stuba na kojim počiva Evropa (Atina, pored Jerusalima i Rima), ali snano odbacuju njeno pravoslavlje, Vizantiju, čija istorija, kako je pisao jo filozof Monteskje, predstavlja samo splet niskosti. Zabluda, koja će ostati ilava i istrajna sve do dan-danas, a koja istočnjacima pripisuje laljivost, podmuklost, prevrtljivost, surovost (skitsku surovost), sklonost zločinu i intrigama. Istočnjaci samo svojom spoljanoću nalikuju na Evropljane a da to ipak nisu. Oni su istinski i nepopravljivi otpadnici Evrope.
Kako Zapad reaguje na tu lanu sličnost? Snanim i upornim podozrenjem i osećanjem (lane) superiornosti. Upornim, katkad pritajenim a katkad, kad to dozvole istorijske okolnosti, sasvim otvorenim neprijateljstvom. izmatike treba spasiti; po mogućnosti ognjem i mačem. Jedan istorijski primer za to je dovoljan: Britanska imperija je za čitavo stoleće produila ivot bolesnika sa Bosfora, umirućeg Turskog carstva, kako bi uguila pokrete balkanskih naroda (Srba i Grka) za oslobođenje i sprečila ruski uticaj. (Neto slično ponoviće se i krajem 20. veka, kada je Zapad tokom razbijanja Jugoslavije bezrezervno stao na stranu separatista i islamizma u Bosni, a potom politički i vojno podrao albansku pobunu na Kosovu.)
Zapadna svest bila je i ostala kolonijalna. Sve i kad bi to htela, a neće, ona ne moe da prihvati druge kao ravnopravne, niti moe da im prizna bilo kakvo pravo na posebnost. Spremnost da se prihvati zapadni diskurs, elja da se najzad postane Evropljanin i deo civilizovanog sveta, otvara jedino put za kolonizaciju od strane Zapada. To je stvarna slika Balkana i Istočne Evrope na kraju 20. i na početku 21. veka, kada je Balkan i čitav istok kontinenta ponovo kolonizovan i pretvoren u zabačenu, zaostalu i siromanu periferiju progresivnog zapadnog sveta. Kolonijalni odnos Zapada prema Balkanu u potpunosti definie i danas vaeća deviza: Balkan (ni po koju cenu) ne sme biti preputen Balkancima.
VANA SARAJEVSKA LEKCIJA
Postoje istine koje nije dozvoljeno izreći glasno. Ako ih neko ba i izrekne, čini to na sopstvenu odgovornost. Trebalo bi da bude svestan posledica koje će neminovno nastupiti: Novinar je 2015. godine skamenjen od straha da će izgubiti posao, primećuje Metan. Vie nema snage da se odupre političkim pritiscima i zahtevima glavnog deska da upodobi svoju temu predrasudama i neodoljivim pozivima dominantnih grupa koje vre pritisak. Slue li mediji jo nečem drugom, osim upodobljavanju istine u odgovarajući i jedino poeljan kalup? Naravno da jo uvek postoje mediji i novine, kao i novinari koje to odbijaju, iznoseći drugačije istine, dozvoljavajući, makar i povremeno, drugačije poglede i miljenja od onih koja su u osnovi jedino prihvatljiva. Ali je njihov opstanak sve mukotrpniji i tei. Izgleda da takvi jednostavno nisu u stanju da nauče ivotno vanu lekciju: Ravno je samoubistvu biti sasvim sam kad si u pravu, dok je greiti u gomili garancija za ivot.
Jednu od tih, izuzetno vanih lekcija Gi Metan je mogao da nauči u Sarajevu godine 1993. Svega nekoliko godina posle pada Berlinskog zida, on se naao u međunarodnoj delegaciji novinara koja je doputovala u Bosnu kako bi pruila podrku nezavisnom časopisu Oslobođenje. Tada je u Sjedinjenim Dravama i Evropskoj uniji vailo prilično jednostrano shvaćeno pravo naroda na samoopredeljenje. Nepovredivost granica je preko noći nestala iz zapadnjačkog rečnika i iz pragmatično tumačenog međunarodnog prava; trebalo je, za početak, sruiti postojeće granice i omogućiti nasilnu secesiju jugoslovenskih republika. Čitava predstava je, manje ili vie veto, reirana spolja. Scenario će se kasnije ponoviti u Ukrajini i irom biveg Sovjetskog Saveza; ali tada je na dnevnom redu bilo ponovno iscrtavanje karte centralne Evrope, od Čeke do Makedonije: ruenje federacije naroda koji su do tada iveli pod istim krovom.
INTERESI NEVIDLjIVIH LOBIJA
Čuveni sarajevski dnevni list, tvrdi Metan, koji je nekad bio istinsko otelovljenje nezavisnosti i multietničnosti, pretvorio se u karikaturu, koja je sluila isključivo jednom cilju: promovisanju bosanskih (muslimanskih) interesa i propagande koja se tada jo nije nazivala islamističkom. Alija Izetbegović tada nije bio podstrekivač islamizma. Bio je na Zapadu uvaavani predsednik demokratske, multikulturne i multietničke Bosne. To je, u stvari, bio jasan i nedvosmislen interes Zapada, motivisan geopolitikom i učvrćen tvrdoglavim i ilavim predrasudama.
Okupljeni novinari, pod izgovorom odbrane slobode, pretvoreni su u marionete i u oruje jednog tabora protiv dvaju drugih, zaboravljajući na svoju najpreču dunost: da raskrinkaju i obelodane prevaru. Pristrasnost je već onda postala sistematska. Obaveza da se krene protiv Srba se podrazumevala. To će se i dogoditi svega dve godine kasnije. Ponoviće se i 1998. i 1999, kada je na sličan način usmereno zapadno javno mnjenje zahtevalo odlučnu akciju zbog navodne srpske represije na Kosovu. A nastavlja se i danas.
vajcarski novinar je 1993. godine bio zgroen ovom farsom. Ovo, gorko iskustvo nateralo ga je da paljivije i s mnogo vie opreza posmatra izvetaje i komentare koje su drugi novinari objavljivali povodom jugoslovenskog sukoba i događaja u Rusiji. U oba slučaja postojala je, a postoji i danas, strana koja nikad neće biti sasluana i čiji zahtevi neće biti uzeti u obzir. Istina je svima bila poznata unapred. Zato bi onda gubili vreme sluajući ono to im govore bad guys loi momci? Gi Metan je svakako bio jedan od retkih; ostali, velika većina, priklonila se glavnom toku, lagodno se utapajući u struji konformizma. Nikakva sloboda izvetavanja i medija danas vie ne postoji. Postoje samo lobiji i njihovi opipljivi interesi; lobiji koji ne ele da se imenuju.
GEOPOLITIKA NIJE SLOVENSKA NAUKA
Geopolitika i surova realnost geopolitičkih interesa nude neke odgovore zato je to tako. A geopolitika, kako konstatuje Aleksandar Dugin, u predgovoru za Osnove geopolitike, uopte nije slovenska nauka: Geopolitika, suvoparna nauka, ne naročito slovenska, potrebna nam je da bismo imali pouzdan objektivan alat, da bismo bolje shvatali toliko stranu nam logiku atlantizma, da bismo jasnije uvideli ta je to Evroazija, naa zajednička civilizacijska matrica.
Na geopolitičke realije nadovezuju se snane predrasude, taloene vekovima i duboko ukorenjene u kolektivno nesvesno pojedinih zapadnih naroda. U osnovi, to je logika i mentalitet kolonizatora, konkvistadora koji se prema narodima i njihovim tradicijama odnose kao prema domorocima, a domoroce je potrebno ili potčiniti ili istrebiti. To i jeste sama sr atlantizma. Ne moemo očekivati da se ono to se taloilo stolećima promeni preko noći. Ovaj obrazac ponaanja suvie je duboko usađen u Zapadnoj Evropi, posledično i u Sjedinjenim Američkim Dravama. Slovenski narodi se, uopte uzev, ovde kotiraju veoma loe, moda s ponekim izuzetkom: Sloveni se (ni danas) ne doivljavaju kao potpuno evropski, uočava Rodrigo Sobota, i to ne samo u Nemačkoj, već i u SAD, gde smo klasifikovani kao non-white (ne-beli).
Ukratko, Zapad ni danas, kao ni u prolosti, ne gleda nimalo blagonaklono na Slovene, čak ni kada se oni sami izdaju za Zapad, kada pokuavaju da ubede i sebe i druge da su već postali punopravan i organski deo modernog Zapada. A to posebno vai za pravoslavne Slovene. U tom, poslednjem slučaju, da se sami i dobrovoljno svrstavaju uz Zapad, moguće je očekivati jedino da budu cinično iskorićeni u svrhu realizovanja zapadnih, hladnokrvno i sebično proračunatih geostratekih interesa.
Pomoćnica američkog dravnog sekretara Viktorija Nuland je u decembru 2013. priznala da su SAD od 1991. godine uloile vie od pet milijardi dolara kako bi pomogle Ukrajini da ostvari budućnost kakvu zasluuje. Izjava, sama po sebi skandalozna, nije naila na odgovarajući odjek u medijima. Kakvu to budućnost zaista zasluuje Ukrajina i ta je Ukrajincima zapravo obećala Nulandova mnogo jasnije vidimo danas, kada je čitava zemlja razorena ratom i reformama koje diktira Zapad; devastirana, opljačkana i najzad depopulizovana, do te mere da joj, prema skoranjoj izjavi efa ukrajinske diplomatije Pavela Klimkina, preti da izgubi polovinu svog stanovnitva.
Odumire, zapravo, čitava Istočna Evropa, o čemu sada izvetavai Al Dazira: Zemlje Istočne Evrope nalaze se na vrhu liste zemalja čiji se broj stanovnika smanjuje dramatičnom brzinom. Zato vlade ovih zemalja odbijaju da se bave tim, a i mnogim drugim, ivotno vanim pitanjima, ili se njima bave samo povrno i usputno, stvarajući tek privid da neto ozbiljno rade?
NEZAOBILAZNA PITANjA
Knjiga Gi Metana o rusofobiji na Zapadu rusofobija i antislavizam i postoje jedino na Zapadu nije jedina u svojoj vrsti, ali takvi glasovi su i danas iznimno retki. vajcarski autor nema nikakvog razloga da bude pristrasan u svojim opservacijama. On iznosi činjenice koje je nemoguće osporiti i postavlja pitanja koja se ne mogu zaobići. Jer, ima na hiljade pitanja koja treba postaviti. Na primer: Kakav nas to strah obuzima da ne moemo da vidimo ta se nalazi s druge strane ogledala? Ili: Zato se u naim novinama, na radio i TV stanicama, nikad ne preispituje legalnost, legitimnost i nadasve efikasnost zapadnih vojnih intervencija, dok se nemilosrdno denuncira elja potčinjenih da se odbrane?
Da li je nae viđenje sveta onoliko objektivno koliko verujemo da jeste? Da li su naa dela zaista plod naih visokih moralnih zahteva ili su diktirana materijalnim interesima zbog kojih zaziremo pred nekim drugim? Da li moralni temelji nae međunarodne politike pripadaju promenljivoj geometriji? Zato su granice Ukrajine bile nepovredive 2014, dok to nije bilo tako s granicama Srbije 2008, kao ni s granicama Čehoslovačke 1993? I takođe: Evropska unija, koja je podigla veliku galamu kad je Rusija podupirala povratak Krima u njeno okrilje, apsolutno nije rekla ni reč kad se 1991. raspala Jugoslavija
Da li se ovde moda radi o nasumičnim dezinformacijama ili neoprostivom neznanju? I zato ih mi bez promiljanja prihvatamo? Neće biti da je u pitanju greka, neznanje ili nemar. Veliki zapadni mediji imaju manir da iskrivljuju stvarnost u ime odbrane zapadnih vrednosti, a u tom cilju, odbrane vrednosti, dozvoljeno je ba sve, pa i da se stvari predstavljaju na sasvim suprotan način u odnosu na činjenice koje se zvanično ustanovljuju.
Otuda je moguće da se agresor predstavlja kao rtva, i obrnuto; već prema praktičnoj potrebi. Ko je uostalom agresor u Ukrajini, a ko je bio agresor u bivoj Jugoslaviji? Da li je samo jedna sukobljena strana uvek u pravu i kome je dato da, s neporecivoću vrhovnog moralnog autoriteta, presuđuje u sporu? Agresija, sumnjiv pojam, postoji u svakom ratu i nikad nije jednostrana; to i čini njegovu sutinu. Pogotovo je tako u građanskom ratu. Za zapadne novinare i intelektualce, sa samo retkim izuzecima koji potvrđuju opte pravilo, pitanje je besmisleno jer se odgovor podrazumeva i dat im je unapred. I tu vie jednostavno nema ta da se istrauje.
INTELEKTUALNA RADOZNALOST
Konačno i najvanije od svega: ta se dogodilo s naom intelektualnom radoznaloću? Postoje pitanja koja bi morala da neprestano progone intelektualce, profesore, doktore, istraivače i novinare, opominje Metan, sve one kojima je zanimanje da misle, da razumeju i da objanjavaju, ali to se ne deava, već se oni utapaju u najprizemnijem intelektualnom komformizmu, u pretenoj većini, zadovoljavajući se horskim ponavljanjem kliea, banalnosti čiji je jedini cilj da nas obeshrabre i umrtve nau moć rasuđivanja, po mogućnosti zauvek.
Zbog čega se, pita Metan, zadovoljavamo slatkorečivim kojetarijama o slobodi, demokratiji i trajnom razrađivanju Semjuela Hantingtona, Frensisa Fukujame i Bernar-Anri Levija?, kad je savreno jasno da je reč o galami samoproklamovanih eksperata i plaćenika; plaćenika koji imaju ambiciju da ponovo ispisuju prolost i skiciraju budućnost po najtrivijalnijem američkom ukusu.
Od ove bolesti nisu obolele samo zapadne, već, velikim ili čak najvećim delom i nae intelektualne i političke elite; ozbiljne rasprave o prolosti i budućnosti izostaju, ili se vode na margini, a ne tamo gde bi trebalo, jer se tamo već odavno sve zna. Ozbiljne rasprave i pitanja koja se ne mogu zaobići zamenjuju banalnosti, mantre bez smisla koje se beskonačno ponavljaju; trivijalna pitanja i jednako trivijalni odgovori, poput onog da je budućnost Srbije u EU ili da evrointegracije nemaju alternativu. Retki disonantni glasovi tretiraju se kao skandal. Jo efikasnije i ubojitije, na njih se odgovara gromoglasnom tiinom. Zato se svaka javna rasprava suzbija i onemogućava i pre nego to je počela, uključujući i onu o Kosovu i o famoznom razgraničenju, o Evropi, pretvarajući se u farsu, u nastupe dobro uvebanih i, očigledno, plaćenih horova.
Mi danas ivimo u epohi dramatičnih, upravo tektonskih promena u svetu, mnogo značajnijih nego to je bilo ruenje Berlinskog zida. Naa prva dunost je da ih spoznamo i shvatimo. A nesnalaenje i nerazumevanje onog ta se stvarno deava je prvi i neophodni uslov da pometnja preraste u tragediju.
Boris Nad (standard.rs)
Boris Nad je pisac, publicista i saradnik nedeljnika Pečat. Autor je vie knjiga i zbornika, od kojih je poslednja Američka ideologija (Beograd, Peić i sinovi, 2018). Ekskluzivno za Novi Standard.