kosovka2
11-08-2019, 05:18 PM
Zapis vladike Nikolaja
Putovanje u Drugu Dimenziju
Čudesno putovanje u drugu dimenziju! Mistični doivljaj jedne devojke iz umadije od pre 95 godina, koji je zapisao vladika Nikolaj Velimirović... Postoji dimenzija svesti nama jo nepoznata za ivota, sa svojim čudesnim tajnama nepojmljivim naem umu. Takođe, postoje i oni koji su jo za ivota imali priliku da zavire u taj čudesni svet i da nam iz njega donesu mudre poruke. Na nama je da primenimo te poruke ljubavi i mira, jer su poslate za spas nae due...
Sasvim je dostojno panje viđenje devojke Milke Čairović iz sela Borča kod Kragujevca, koje je doivela 1922. godine, noću pred Vavedenje. Milka je svima kazivala svoj doivljaj i na mnogim zborovima i saborima propovedala ga je. Mnoga je sela obila i narodu kazivala - i mnoge ljude ka Bogu obratila. Njeno je kazivanje sasvim dokumentovano i slae se sa naukom crkve. Njeno viđenje je ovako bilo.
Put u vasionu
'Spremih se, posle due molitve - jer me bee strah to sam sama, da legnem u krevet. Namestih dva jastuka pod glavu. Htedoh polako da legnem i spustih se na lakat. Dok u sobi nasta neka promena, i ja se povratih sa lakta, i ostadoh sedeći na krevetu. Ta promena bila je u tome to se soba odjednom osvetli. Pogledam otkuda ta svetlost, i vidim na sredini sobe zavija se plamen svetlosti, kao zastava da lepra. Boja tog prmena je ruičasta. Taj se pramen zavijae i podizae u vis. Iz pramena miris kao od izmirne i dolazi ka meni. Od te svetlosti vidim zidove sobe kao to je stvarno, ali sama ta svetlost bee okrugla, slična kubetu na crkvi. Miris pak koji osetih poče da me gui, i ne mogui slobodno da diem. Bee mi teko.
Tada osetih da me neto uhvati za ruku i podie. Ja se poplaih i počeh da kukam: 'Jao, majko moja'! U tom strahu čuh da zveče kao neke sablje, neki bakarni tanjiri. I čuh glas: 'Sad nemesti usta i dii slobodno'! Jer bejah zinula od straha. Povratih vilicu i jezik na svoje mesto, i počeh da diem normalno. U tome ja počeh da gledam prema nebu jer osetih da se diem u visinu u to mi je potpuno u znanju. To dizanje mi nije neobično jer sam vie puta, kad se pričestim svetim pričećem, sanjala da letim i obilazim svetinje. Sada pak osećam i u znanju mi je da se diem u vis. I čudo mi bi kako prođoh kroz tavanicu i krov. Pomislih u sebi, 'volja Boja nek bude'.
Penjući se u visinu, sve vidim: kuće i odake i brda, jer za mene noć vie nije postojala, nego sam od one svetlosti videla kao na suncu. Osećam, ali sve mi je u znanju kako se diem i strah me je da me ne ispuste koji me vode. Sve znam na zemlji koji su od poznatih ivi, a koji su pomrli. Osećam hladnoću, kako na glavi, kako po rukama. Vidim iznad sebe zvezde. Kad prođoh i onu hladnoću, odjednom zaboravih i to je na zemlji, i ko je na zemlji, i sve brige ovog sveta. Zvezde vie nisu iznad mene, znači prola sam ih. Nastae prostorije sasvim druge, promena kao sunce kad grane. I veliku radost osećam u sebi.
U rajsko naselje
A pred očima mise pokazae velike prostorije, ne moe oko da dogleda kraja. Sitne kocke razne boje, glatke kao mramor, pa preko toga se ide. I meni se prosvetie oči te mogoh videti ko mene vodi - to su bile dve devojke u belim haljinama. Naiđosmo kod jednog četvrtastog stola, i na stolu tri otvorene knjige. I ključ veliki stoji kraj knjiga. Starac jedan stajae pored stola, u liku svetenika. Ja priđoh, poklonih mu se, celivah ga u ruku. Reče mi on: 'iva bila, Milka! Ja sam Sveti Petar. Pođi i vidi kako je u raju Boijem'. A ja pomislih u sebi: kako ću ja da idem među onaj svet onako lepo obučen? Kad ja tako pomislih da sam nedostojna, a ono se obrte veliko ogledalo preda mnom. Vidim u ogledalu da je na meni bela svila, i samo uti, kao i na narodu mnogome.
Onda produih put, i ba tada čuju se zvona crkvena. Onaj bezbrojan svet, sve devojke u svili, krenue u bogomolju. Sve tri po tri. Nita one devojke ne govore, samo me pogledaju. Jedna me od njih poznade, i reče mi: 'Evo Milke, to svake nedelje ide u crkvu'. Ja pogledah, i poznadoh je. To je bila moja drugarica po imenu Milunika Jovanović, učenica 7. razreda gimnazije, a umrla je pre pet godina. Idosmo tako, dok stigosmo do jednog drveta na kome ima tri vrste lića: zlatno, zeleno i crno. Objani mi o tome drvetu moja voditeljka sa leve strane: 'To je drvo sred Raja Bojeg i zove se Drvo ivota. Od njega svet postaje. Zlatno liće predstavlja ugodnike Boje na Zemlji. Zeleno liće predstavlja srednje pobone ljude. A crno liće označuje nesrećne ljude koji psuju Boga'. Prođosmo pored Drveta ivota i naiđosmo na stari narod, sedi za astalima. Obučeni u kadifu, zelenu i kafenu. Sve bruji od njihovih razgovora. Pred njima stoji svega i svačega, razna jela i pića. Ja pomislih u sebi: zato onaj narod ne jede kad ima svega i svačega. A moja voditeljka oseti moju pomisao, pa mi reče: 'Ovaj narod samo tri puta u godini jede, na Boić, na Vaskrs i na svete Trojice.'
Među nevernicima
Prođosmo duboko pored tih stolova, kad ja poznadoh moje majke majku, koja je umrla pre dva meseca. Ime joj je ivana. Pogleda me, poznade me i reče: 'Ovaj pojas nosim i traim Maksima. On je sahranjen bez pojasa'. U stvari, na zemlji, tako je i bilo. Majka moje majke uvek je alila to je čoveka raspojasana spremila na onaj svet. Pođosmo dalje. Poče da se čuje tuga i kuknjava. I ugledasmo kao zelenu umu i tamo se vata prvi sumrak. Vidi se crni narod, crno mu odelo, crni u licu. Pred njima kameni stolovi, rapavi, grubi, neizgledni. Na onim astalima nema nita. I onaj narod kuka kako nita nema. A moja voditeljka mi objasni: 'To je narod koji na zemlji nije verovao da ima drugi svet. Sve su govorili, nema tamo nita, nema nita, pa nita i nemaju. Milostinju nisu nikakvu davali. U svetu nedelju lebac mesie - zato su im crne ruke i crno lice. Oni nikada nita neće imati.' I zaista, mučno im je, jer gladaju one koji su u svetlosti. Tu nikoga ne poznadoh. Tu se ne čuje da biju zvona, niti ima one svetlosti kao u Raju.
Odatle se vratismo i opet naiđosmo kroz Raj. Naiđosmo na malu decu i mlade. Mladi idu i etaju sa onom decom. Na deci svila aleva, a ruke gole. A mlae nose sve venčano, sa vencima. Čim ostavismo tuno mesto i naiđosmo na Raj, opet se čuju zvona, pa i one mlade sa decom ure na Bogomolju. Tamo gde je Bogomolja vide se veliki plamen kao brdo. Crkva se ne vidi. A zvonara se vidi, pokrivena samo odozgo i anđeo zvoni. Mnogo mi bee milo da odem gde je Bogomolja, ali mi moje voditelje objasnie da nemamo vremena, jer treba da urimo da vidimo kako je u paklu.
I opet dođosmo kod Svetog Petra, i on mi reče: 'Milka, jesi li videla kako je u Raju Bojem? A vidi li ove knjige? Ova prva knjiga sa zlatnim slovima znači ko je zapisao za manastir i dao. A ovo gde su crna slova, to je pisanije, koje su zapisali za manastir pa nisu dali. Ovde je crnim slovima zapisano ta je tvoj deda obećao za manastir Vraćevnicu, pa nije dao. Ova druga knjiga, knjiga je ivota, i tu su zapisani oni koji su u Raju Bojem. Ova treća knjiga, knjiga je mrtvih, jer oni koji su u paklu pred Bogom su mrtvi. Ove pare ovde tvoje su od milostinje koju si davala crkvama i manastirima. Sad idi da vidi kako je u paklu. Evo ti od ovih tvojih para, pa plati ako ne htedu da te puste.' I ja uzeh od tih para. Poklonih se i poljubih Svetog Petra u ruku i on mi reče: 'Zbogom Milka! Pa kai tamo kako je ovamo'.
Viđenje pakla
I one me devojke povedoe niz neku nizbrducu, niz neke stube. Tako je strmenito da se bojim da ne padnem. Dođosmo do zemlje. Prođosmo pored nekog uglja to zaudara i pored sumpora to smrdi, i drugi neki smrad to dosađuje. Dođosmo do dva crna zvera. Mora između njih da se prođe. Ja sa strahom naiđoh tuda. A voditeljka mi objasni: 'Ne boj se! Samo ko je grean, oni uzimaju i bacaju u pakao'. I prođosmo između njih, I ne pogledae nas.
Naiđosmo na jednu prćinu, vrata se sama otvorie i jedna ena izađe otuda. I reče: 'Evo Milke, to svake nedelje ide u crkvu'. I ja je prepoznah da je iz Brestovca, ena Matije Uroevića, koja je umrla pre petnaest godina, po imenu Polka. Kad uđosmo na kapiju, videsmo jednu enu na krevetu, a ispod kreveta gori
joj vatra.
A Polka baca razna odela na nju, a to joj odelo sve gori. I reče mi Polka: 'Ja sam, Milka, učila ene da ne rađaju decu i Bog me kaznio da gledam ovu mučenicu to je davila decu.' Do i ona ena to je na krevetu mi reče: 'O Milka, ja sam Stojka, Arsenija Uroevića ena iz Brestovca. Ja sam udavila 24 deteta, sve za koulje i čarape, i u njima gorim danas. I goreću do vijeka, osuđena sam.'
Pokazae mi posle jedna vrata, gde se čuje bura i voda, i kau da su tamo vodeničari i vračare. Vodeničari su krivo merili. A vračare su činile da ene ne mogu da usire i uzvare. Vodeničari nose kamenje vodeničko, vraćare nose čabrove. Druga vrata onda nam pokazae. Tamo je velika kuknjava, jer biju one to kau da nema Boga, i psuju Boga. Treća vrata nam pokazoe. Tamo se kuva i vri smola. Tu su, rekoe, veliki grenici, koji su osuđeni da se kuvaju u kazanu. Unutra nisam ulazila. Dođosmo na četvrta vrata. Rekoe mi da su tu oni koji jedu crve iz crvljivog creva. To su oni koji su mrsili sredu i petak. Ni na koja vrata ne ulazih, samo se čuje mučenje.
Povratak
Kad se to zavri, ja malaksah od onog smrada i osetih umor. A moje voditeljke donee neka nosila, i nose me među sobom. Vie ne videh kuda prođosmo. Kao da odoh kroz vazduh. I uskoro se ja probudih na krevetu, u mojoj sobi. Isto onako sedeći. Osetih se sva otrnela po telu. Zimu nisam osećala. Bee devet sati. Sunce već visoko odmaklo. Majka je probala da uđe u sobu, ali nije mogla jer he bila zaključana. Kucala je, ali nije bilo odgovora. Disala sam teko, kao da sam izbolovala. eđ ni glad nisam osećala. Vilice sam jedva pokretala čitava dva-tri dana. Za nedelju dana hranila sam se samo zejtinom jer sam čula da kazuju ko ne moe nita da jede, treba da uzima po malo zejtina.'
Ovaj primer utoliko je čudan i redak u celoj istoriji da dua izađe iz zdravog tela. Ali to je objanjivo samo time to je takva volja Boja. A da dua izađe iz bolesnika i vrati se, o tome ima mnogo osvedočenih primera.
Preuzeto iz časopisa 'Put, Istina i ivot',
manastir Lepavina
Putovanje u Drugu Dimenziju
Čudesno putovanje u drugu dimenziju! Mistični doivljaj jedne devojke iz umadije od pre 95 godina, koji je zapisao vladika Nikolaj Velimirović... Postoji dimenzija svesti nama jo nepoznata za ivota, sa svojim čudesnim tajnama nepojmljivim naem umu. Takođe, postoje i oni koji su jo za ivota imali priliku da zavire u taj čudesni svet i da nam iz njega donesu mudre poruke. Na nama je da primenimo te poruke ljubavi i mira, jer su poslate za spas nae due...
Sasvim je dostojno panje viđenje devojke Milke Čairović iz sela Borča kod Kragujevca, koje je doivela 1922. godine, noću pred Vavedenje. Milka je svima kazivala svoj doivljaj i na mnogim zborovima i saborima propovedala ga je. Mnoga je sela obila i narodu kazivala - i mnoge ljude ka Bogu obratila. Njeno je kazivanje sasvim dokumentovano i slae se sa naukom crkve. Njeno viđenje je ovako bilo.
Put u vasionu
'Spremih se, posle due molitve - jer me bee strah to sam sama, da legnem u krevet. Namestih dva jastuka pod glavu. Htedoh polako da legnem i spustih se na lakat. Dok u sobi nasta neka promena, i ja se povratih sa lakta, i ostadoh sedeći na krevetu. Ta promena bila je u tome to se soba odjednom osvetli. Pogledam otkuda ta svetlost, i vidim na sredini sobe zavija se plamen svetlosti, kao zastava da lepra. Boja tog prmena je ruičasta. Taj se pramen zavijae i podizae u vis. Iz pramena miris kao od izmirne i dolazi ka meni. Od te svetlosti vidim zidove sobe kao to je stvarno, ali sama ta svetlost bee okrugla, slična kubetu na crkvi. Miris pak koji osetih poče da me gui, i ne mogui slobodno da diem. Bee mi teko.
Tada osetih da me neto uhvati za ruku i podie. Ja se poplaih i počeh da kukam: 'Jao, majko moja'! U tom strahu čuh da zveče kao neke sablje, neki bakarni tanjiri. I čuh glas: 'Sad nemesti usta i dii slobodno'! Jer bejah zinula od straha. Povratih vilicu i jezik na svoje mesto, i počeh da diem normalno. U tome ja počeh da gledam prema nebu jer osetih da se diem u visinu u to mi je potpuno u znanju. To dizanje mi nije neobično jer sam vie puta, kad se pričestim svetim pričećem, sanjala da letim i obilazim svetinje. Sada pak osećam i u znanju mi je da se diem u vis. I čudo mi bi kako prođoh kroz tavanicu i krov. Pomislih u sebi, 'volja Boja nek bude'.
Penjući se u visinu, sve vidim: kuće i odake i brda, jer za mene noć vie nije postojala, nego sam od one svetlosti videla kao na suncu. Osećam, ali sve mi je u znanju kako se diem i strah me je da me ne ispuste koji me vode. Sve znam na zemlji koji su od poznatih ivi, a koji su pomrli. Osećam hladnoću, kako na glavi, kako po rukama. Vidim iznad sebe zvezde. Kad prođoh i onu hladnoću, odjednom zaboravih i to je na zemlji, i ko je na zemlji, i sve brige ovog sveta. Zvezde vie nisu iznad mene, znači prola sam ih. Nastae prostorije sasvim druge, promena kao sunce kad grane. I veliku radost osećam u sebi.
U rajsko naselje
A pred očima mise pokazae velike prostorije, ne moe oko da dogleda kraja. Sitne kocke razne boje, glatke kao mramor, pa preko toga se ide. I meni se prosvetie oči te mogoh videti ko mene vodi - to su bile dve devojke u belim haljinama. Naiđosmo kod jednog četvrtastog stola, i na stolu tri otvorene knjige. I ključ veliki stoji kraj knjiga. Starac jedan stajae pored stola, u liku svetenika. Ja priđoh, poklonih mu se, celivah ga u ruku. Reče mi on: 'iva bila, Milka! Ja sam Sveti Petar. Pođi i vidi kako je u raju Boijem'. A ja pomislih u sebi: kako ću ja da idem među onaj svet onako lepo obučen? Kad ja tako pomislih da sam nedostojna, a ono se obrte veliko ogledalo preda mnom. Vidim u ogledalu da je na meni bela svila, i samo uti, kao i na narodu mnogome.
Onda produih put, i ba tada čuju se zvona crkvena. Onaj bezbrojan svet, sve devojke u svili, krenue u bogomolju. Sve tri po tri. Nita one devojke ne govore, samo me pogledaju. Jedna me od njih poznade, i reče mi: 'Evo Milke, to svake nedelje ide u crkvu'. Ja pogledah, i poznadoh je. To je bila moja drugarica po imenu Milunika Jovanović, učenica 7. razreda gimnazije, a umrla je pre pet godina. Idosmo tako, dok stigosmo do jednog drveta na kome ima tri vrste lića: zlatno, zeleno i crno. Objani mi o tome drvetu moja voditeljka sa leve strane: 'To je drvo sred Raja Bojeg i zove se Drvo ivota. Od njega svet postaje. Zlatno liće predstavlja ugodnike Boje na Zemlji. Zeleno liće predstavlja srednje pobone ljude. A crno liće označuje nesrećne ljude koji psuju Boga'. Prođosmo pored Drveta ivota i naiđosmo na stari narod, sedi za astalima. Obučeni u kadifu, zelenu i kafenu. Sve bruji od njihovih razgovora. Pred njima stoji svega i svačega, razna jela i pića. Ja pomislih u sebi: zato onaj narod ne jede kad ima svega i svačega. A moja voditeljka oseti moju pomisao, pa mi reče: 'Ovaj narod samo tri puta u godini jede, na Boić, na Vaskrs i na svete Trojice.'
Među nevernicima
Prođosmo duboko pored tih stolova, kad ja poznadoh moje majke majku, koja je umrla pre dva meseca. Ime joj je ivana. Pogleda me, poznade me i reče: 'Ovaj pojas nosim i traim Maksima. On je sahranjen bez pojasa'. U stvari, na zemlji, tako je i bilo. Majka moje majke uvek je alila to je čoveka raspojasana spremila na onaj svet. Pođosmo dalje. Poče da se čuje tuga i kuknjava. I ugledasmo kao zelenu umu i tamo se vata prvi sumrak. Vidi se crni narod, crno mu odelo, crni u licu. Pred njima kameni stolovi, rapavi, grubi, neizgledni. Na onim astalima nema nita. I onaj narod kuka kako nita nema. A moja voditeljka mi objasni: 'To je narod koji na zemlji nije verovao da ima drugi svet. Sve su govorili, nema tamo nita, nema nita, pa nita i nemaju. Milostinju nisu nikakvu davali. U svetu nedelju lebac mesie - zato su im crne ruke i crno lice. Oni nikada nita neće imati.' I zaista, mučno im je, jer gladaju one koji su u svetlosti. Tu nikoga ne poznadoh. Tu se ne čuje da biju zvona, niti ima one svetlosti kao u Raju.
Odatle se vratismo i opet naiđosmo kroz Raj. Naiđosmo na malu decu i mlade. Mladi idu i etaju sa onom decom. Na deci svila aleva, a ruke gole. A mlae nose sve venčano, sa vencima. Čim ostavismo tuno mesto i naiđosmo na Raj, opet se čuju zvona, pa i one mlade sa decom ure na Bogomolju. Tamo gde je Bogomolja vide se veliki plamen kao brdo. Crkva se ne vidi. A zvonara se vidi, pokrivena samo odozgo i anđeo zvoni. Mnogo mi bee milo da odem gde je Bogomolja, ali mi moje voditelje objasnie da nemamo vremena, jer treba da urimo da vidimo kako je u paklu.
I opet dođosmo kod Svetog Petra, i on mi reče: 'Milka, jesi li videla kako je u Raju Bojem? A vidi li ove knjige? Ova prva knjiga sa zlatnim slovima znači ko je zapisao za manastir i dao. A ovo gde su crna slova, to je pisanije, koje su zapisali za manastir pa nisu dali. Ovde je crnim slovima zapisano ta je tvoj deda obećao za manastir Vraćevnicu, pa nije dao. Ova druga knjiga, knjiga je ivota, i tu su zapisani oni koji su u Raju Bojem. Ova treća knjiga, knjiga je mrtvih, jer oni koji su u paklu pred Bogom su mrtvi. Ove pare ovde tvoje su od milostinje koju si davala crkvama i manastirima. Sad idi da vidi kako je u paklu. Evo ti od ovih tvojih para, pa plati ako ne htedu da te puste.' I ja uzeh od tih para. Poklonih se i poljubih Svetog Petra u ruku i on mi reče: 'Zbogom Milka! Pa kai tamo kako je ovamo'.
Viđenje pakla
I one me devojke povedoe niz neku nizbrducu, niz neke stube. Tako je strmenito da se bojim da ne padnem. Dođosmo do zemlje. Prođosmo pored nekog uglja to zaudara i pored sumpora to smrdi, i drugi neki smrad to dosađuje. Dođosmo do dva crna zvera. Mora između njih da se prođe. Ja sa strahom naiđoh tuda. A voditeljka mi objasni: 'Ne boj se! Samo ko je grean, oni uzimaju i bacaju u pakao'. I prođosmo između njih, I ne pogledae nas.
Naiđosmo na jednu prćinu, vrata se sama otvorie i jedna ena izađe otuda. I reče: 'Evo Milke, to svake nedelje ide u crkvu'. I ja je prepoznah da je iz Brestovca, ena Matije Uroevića, koja je umrla pre petnaest godina, po imenu Polka. Kad uđosmo na kapiju, videsmo jednu enu na krevetu, a ispod kreveta gori
joj vatra.
A Polka baca razna odela na nju, a to joj odelo sve gori. I reče mi Polka: 'Ja sam, Milka, učila ene da ne rađaju decu i Bog me kaznio da gledam ovu mučenicu to je davila decu.' Do i ona ena to je na krevetu mi reče: 'O Milka, ja sam Stojka, Arsenija Uroevića ena iz Brestovca. Ja sam udavila 24 deteta, sve za koulje i čarape, i u njima gorim danas. I goreću do vijeka, osuđena sam.'
Pokazae mi posle jedna vrata, gde se čuje bura i voda, i kau da su tamo vodeničari i vračare. Vodeničari su krivo merili. A vračare su činile da ene ne mogu da usire i uzvare. Vodeničari nose kamenje vodeničko, vraćare nose čabrove. Druga vrata onda nam pokazae. Tamo je velika kuknjava, jer biju one to kau da nema Boga, i psuju Boga. Treća vrata nam pokazoe. Tamo se kuva i vri smola. Tu su, rekoe, veliki grenici, koji su osuđeni da se kuvaju u kazanu. Unutra nisam ulazila. Dođosmo na četvrta vrata. Rekoe mi da su tu oni koji jedu crve iz crvljivog creva. To su oni koji su mrsili sredu i petak. Ni na koja vrata ne ulazih, samo se čuje mučenje.
Povratak
Kad se to zavri, ja malaksah od onog smrada i osetih umor. A moje voditeljke donee neka nosila, i nose me među sobom. Vie ne videh kuda prođosmo. Kao da odoh kroz vazduh. I uskoro se ja probudih na krevetu, u mojoj sobi. Isto onako sedeći. Osetih se sva otrnela po telu. Zimu nisam osećala. Bee devet sati. Sunce već visoko odmaklo. Majka je probala da uđe u sobu, ali nije mogla jer he bila zaključana. Kucala je, ali nije bilo odgovora. Disala sam teko, kao da sam izbolovala. eđ ni glad nisam osećala. Vilice sam jedva pokretala čitava dva-tri dana. Za nedelju dana hranila sam se samo zejtinom jer sam čula da kazuju ko ne moe nita da jede, treba da uzima po malo zejtina.'
Ovaj primer utoliko je čudan i redak u celoj istoriji da dua izađe iz zdravog tela. Ali to je objanjivo samo time to je takva volja Boja. A da dua izađe iz bolesnika i vrati se, o tome ima mnogo osvedočenih primera.
Preuzeto iz časopisa 'Put, Istina i ivot',
manastir Lepavina