O hrvatskom otimanju Vojvodine

[kosovka2]

O hrvatskom otimanju Vojvodine

O hrvatskom otimanju Vojvodine prof. dr Vasilije Krestić, redovni član SANU napisao je detaljnu analizu.

Autorski tekst prof. dr Vasilija Krestića prenosimo u celosti:

Životno pitanje za Hrvatsku

Pošto su Srbi činili znatnu većinu sremskog stanovništva, smatrali su da ta oblast treba da pripadne Vojvodini. Međutim, Hrvati su se pozivali na svoje državno i istorijsko pravo, pa nisu hteli Srem da prepuste Srbima. Štaviše, zahtevali su da se i čitava Vojvodina sjedini s Hrvatskom, da se u nju utopi i s njom postane „jedno narazdelivo telo“, s banom na čelu, koji bi u isto vreme bio i srpski vojvoda. Zbog pitanja pripadnosti Srema odnosi između Srba i Hrvata bili su duboko poremećeni. Srbi su prebacivali Hrvatima da su nedosledni zato što su u isto vreme tražili da se Vojvodina odrekne svoje samostalnosti i "spoji s Hrvatskom" kada su se zalagali za uspostavljanje svoje potpuno samostalne države.
Na čelu srpske politike tada je bio patrijarh Josif Rajačić. Iz više razloga on je bio protiv utapanja Vojvodine u Hrvatsku. Ne bez razloga zazirao je od hrvatske premoći nad Srbima. Kao politički i verski poglavar Srba on nije imao poverenja u hrvatskog bana, pa nikako nije pristajao na spajanje banskog i vojvodskog dostojanstva, kao što nije hteo da razgovara ni o tome da se vojvođanska uprava prenese na Bansko veće u Zagrebu. Osim iz nacionalnih, Rajačić je bio protiv utapanja Vojvodine u Hrvatsku i iz verskih razloga.

Smatrao je da su napadi protiv Srba kao šizmatika, koji su se događali u Hrvatskoj, kao i napadi protiv pravoslavnih sveštenika i srpskih učitelja, dovoljni dokazi da spajanjem Vojvodine sa Hrvatskom ne bi „nikakvu sreću našem narodu učinili, jer bi to spojeno jedno telo imalo dve duše, a gdikojem je slabačkom telu i jedna zamašna duša dosta“. Pored drugih, i iz verskih razloga patrijarh je bio protiv objedinjavanja banskog i vojvodskog dostojanstva. Smatrao je da vojvoda obavezno mora da bude Srbin pravoslavne vere, između ostalog i zbog toga što bi hrvatski ban, u slučaju da postane i srpski vojvoda, uvek više pažnje poklanjao Hrvatskoj i njenim interesima nego Vojvodini. Polemike nastale oko pripadnosti Srema privremeno su okončane objavljivanjem carskog patenta od 18. novembra 1849, kojim su proglašeni Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat, u čiji sastav je ušao i Srem.

Pre no što su 27. decembra 1860. ukinuti Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat i biskup Štrosmajer je u dve promemorije, koje je uputio austrijskom ministru predsedniku grofu Johanu Rehbergu, izneo svoj stav o pripadnosti Srema i statusu Vojvodine. On se zalagao za pripajanje Vojvodine Hrvatskoj, za to da se ona stavi u usku državnopravnu vezu s Hrvatskom, kao i za to da Hrvati ne pretrpe „gubitak jednog dela svoje teritorije“, da ne ostanu ponovo bez Srema.

Biskup je napisao da Hrvati ne mogu dozvoliti da im se oduzme Srem s Petrovaradinskom regimentom i Petrovaradinskom tvrđavom. Naglasio je da je „životno pitanje za Hrvatsku, da Petrovaradinska tvrđava, koja s jedne strane vlada Bačkom i Banatom, ali s druge čini ključnu tačku za Slavoniju i Hrvatsku, ostane u hrvatskim rukama“. Vladar je ovog puta, ukidajući Vojvodstvo, Srem priključio Hrvatskoj a Bačku i Banat Ugarskoj. Posle te odluke vođene su višegodišnje vatrene novinske polemike, bilo je uzajamnog prebacivanja između Srba i Hrvata zbog pripadnosti Srema, ali je onda nastupilo zatišje. Pitanje pripadnosti Srema, osim u ređim, izuzetnim prilikama, nije potezano sve do raspada Austrougarske 1918. godine.

Podnesak kojim je ocrnio Srbiju

Zanimljivo je i zaslužuje da bude pomenuto da je Stjepan Radić 1905. godine, pišući o isključivom hrvatskom pravu na razne pokrajine u listu Hrvatska misao, naglasio da „Srijem ima ostati hrvatski ili postati ugarski“, ali da nikako ne može biti srpski. Takva Radićeva srbofobičnost bila je samo nagoveštaj kasnije politike ovog hrvatskog prvaka i njegovih sledbenika, a koja se ticala hrvatskih teritorijalnih pretenzija i namera da na račun srpskih etničkih prostora stvore koliko je moguće veću Hrvatsku. Tako je, primera radi, kada se nalazio u bekstvu, van zemlje, 1923. godine izneo jedan „zahtev Hrvata prema Srbima“. Tim zahtevom tražio je „potpunu nezavisnost Hrvatske u konfederaciji sa Srbijom“, a Sloveniji, Bosni i Hercegovini, Bačkoj i Banatu, Crnoj Gori i Makedoniji nudio je da se plebiscitom izjasne da li žele da ostanu „vezani za militarističku i centralističku Srbiju“, ili su spremni da uđu „u federaciju s miroljubivom i neutralnom Hrvatskom“.

U približno isto vreme, 23. septembra 1923, zatražio je od Predsedništva Hrvatske republikanske seljačke stranke da izradi Zemljovid Hrvatska i Hrvati. Načinom izrade Zemljovida, koji je obavljen po Radićevim uputstvima, on je uz pomoć nekih Engleza, s kojima je uspostavio vezu, želeo da internacionalizuje hrvatsko pitanje. Posebnim pisanim podneskom ocrnio je Srbiju. Predstavio ju je kao militarističku i centralističku, kao zemlju u kojoj nema demokratskih prava i sloboda, s kojom demokratska, slobodoljubiva i miroljubiva Hrvatska ne može da se sporazume i s njom živi u jednoj državnoj zajednici. Predstavivši Srbiju kao nepodesnu i nesposobnu da oko sebe drži na okupu sve pomenute pokrajine, ponudio je Hrvatsku kao središnju tačku, oko koje se na federativnim principima mogu sabrati Slovenija, Bosna i Hercegovina, Bačka, Banat, Crna Gora i Makedonija. Bio je to jasan pokušaj da se sruši Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, a da se začne stvaranje davno sanjane velike Hrvatske.

Da je taj zaključak zasnovan na pouzdano utemeljenim dokazima, potvrđuje i svedočenje britanskog poslanika u Beogradu, koji je uočio da se u svesti „pan Hrvata“ nalazi vizija jedne „moćne pokrajine“ sa centrom u Zagrebu, koja bi se sastojala iz Hrvatske, Slavonije, Dalmacije, dobrog dela Bosne i Hercegovine, Baranje i dela Bačke.


Cilj je bio rušenje Jugoslavije

U velikohrvatskim nastojanjima Radić se nije libio toga da falsifikuje činjenice. Načinom na koji je imao da bude „narisan“ (nacrtan) Zemljovid trebalo je ubediti strance da u obuhvaćenim oblastima u pretežnom broju žive Hrvati. Služeći se neistinama, on je 22. jula 1922. dao izjavu londonskom listu Daily News u kojoj je tvrdio da su u oblastima Bačke, Baranje i Banata, za koje je rekao da ih „nerazumno i nelogično nazivaju Vojvodinom“, „Srbi prema Hrvatima u posve neznatnoj manjini“ (!) Tvrdio je da se tim oblastima ne sme upravljati kao čisto srpskim zemljama, „već se u njima mora sprovesti plebiscit pod nadzorom Lige naroda, s jednim pitanjem: ‚Srbija – Beograd ili Hrvatska – Zagreb‘“. I prilikom pravljenja skica za novi program stranke iz 1925. godine Radić je ispoljio pretenzije prema Bačkoj. Bio je spreman da pristane na izmene granice u istočnom Sremu pod uslovom da Hrvatska dobije „odštetu“ u Bačkoj.

Naslednik S. Radića, Vlatko Maček, dosledno je nastavio da vodi velikohrvatsku politiku svog prethodnika. Zalažući se za preuređenje države, decembra 1928. predložio je uspostavljanje od pet do sedam pokrajina i podelu Vojvodine i Bosne i Hercegovine između Srbije i Hrvatske. Poput Radića i on se zalagao za neku vrstu plebiscita s namerom da se Jugoslavija podeli na dva dela, do Drine i preko Drine. Po jednoj njegovoj izjavi iz 1936, svaka pokrajina: „Vojvodina, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija, pa i Dalmacija, mogle bi da se opredele kako one hoće, odnosno, kako odluče poslanici dotičnih pokrajina, koji bi bili izabrani na izborima za konstituantu.

Drugim rečima: ako Vojvodina hoće sa Srbijom – dobro, ako hoće poseban položaj u Srbiji, dobro je i to. Ako hoće izvan nje, dobro je, ako hoće sa Hrvatskom zajedno ili posebno, opet dobro.“ Imajući u vidu takve stavove Mačeka o preuređenju Jugoslavije, njegov sledbenik iz Vojvodine, Duda Bošković, smatrao je da Hrvati „sada više ne žele“ da sebi pripoje celu Vojvodinu, već samo Srem do Zemuna. Zastupajući Mačekove velikohrvatske apetite prema Vojvodini u vreme pregovora o sporazumu Cvetković –Maček, Većeslav Vilder je decidirano izneo gledište šefa Hrvatske seljačke stranke naglasivši da „ili Vojvodina sa preostatkom Srema čini posebnu jedinicu, ili se Vojvodina deli između Hrvatske i Srbije, linijom Subotica – Ilok“.

Sporazumom Cvetković – Maček, sklopljenim avgusta 1939, novostvorenoj Banovini Hrvatskoj pripojeni su delovi zapadne Bosne koji su pripadali Vrbaskoj banovini, ali su joj dodeljeni i delovi zapadnog Srema sa Šidom i Ilokom. Zahvatanjem tih teritorija jasno su ispoljene velikohrvatske namere kako prema Vojvodini, tako i prema Bosni i Hercegovini. Međutim, Hrvati se nisu zaustavili na onom što su dobili sporazumom Cvetković – Maček.

Samo nekoliko dana po obznanjivanju sporazuma Hrvatski nacionalni pokret, iza kojeg je, po svemu sudeći, stajalo vođstvo HSS-a, posebnom okružnicom obavestilo je svoje pristalice o tome u kom pravcu će se dalje kretati hrvatska politika. U okružnici je otvoreno rečeno da je glavni cilj Hrvatske da sruši Jugoslaviju. Naglašeno je da se prilikom raspada države Hrvatska neće zadovoljiti dobijenom Banovinom, već će težiti „povjesnim i etničkim granicama“. Okružnicom su pozvani Hrvati pokličem, koji je glasio: „Naprijed svi za Slobodnu i Nezavisnu Hrvatsku“.

Sutradan po objavljivanju okružnice, 29. avgusta, Maček je izjavio pred Hrvatskim narodnim zastupstvom da je njegov sporazum s Cvetkovićem „za sada jedan djelomičan sporazum“, u kojem je dosta spornih, naročito teritorijalnih pitanja ostavljeno za kasnije. Tim sporazumom, naglasio je Maček, „nije pitanje hrvatskog teritorija riješeno definitivno, jer smo stavili u Sporazum naročitu klauzulu da će se definitivni opseg Banovine Hrvatske ustanoviti kad se bude preuređivala čitava zajednica. A to je posve naravno. Jer posve drugačije će izgledati dotični teritorij Banovine Hrvatske bude li u novouređenoj državnoj zajednici recimo i autonomna Vojvodina ili ne bude, drukčije bude li i autonomna Bosna ili ne bude, itd…“

Za ovu priliku bilo bi suvišno da navodim i mnoge druge izjave o Vojvodini i njenoj pripadnosti.

Izvor:srbijadanas. com

[kosovka2]

Istorija Hrvatske u srednjem veku

Ovom članku potrebni su dodatni izvori zbog proverljivosti.
wikipedia.org

Istorija Hrvatske u srednjem veku obuhvata srednjovekovnu istoriju raznih država i pokrajina koje su tokom srednjovekovnog razdoblja, od 6. do 15. veka, postojale na prostorima koji se danas nalaze u okvirima državnih granica savremene Republike Hrvatske, sa težištem na istoriji onih srednjovekovnih država i pokrajina čiji je naziv uključivao i pojam Hrvatske, a to su bile samostalne hrvatske države Kneževina Hrvatska i Kraljevina Hrvatska, kao i potonja ugarska krunovina Kraljevina Dalmacija i Hrvatska.

Srednji vek na području Hrvatske započinje u doba Velike seobe naroda, tokom koje je došlo i do Seobe Slovena. Prve vesti o prisustvu Slovena na prostorima potonje Hrvatske odnose se na 6. vek, a tokom 7. veka na tim područjima se pojavljuju i Hrvati. Vizantijski car Konstantin VII Porfirogenit u svom delu „De administrando imperio“ (O upravljanju carstvom) piše da su Hrvati u 7. veku po nalogu vizantijskog cara Iraklija preseljeni u Galiciju, kako bi branili Vizantiju od Avara, da bi potom u drugoj seobi došli na prostore današnje Hrvatske. Prvih decenija 7. veka, raspadom rodovskog uređenja i ujedinjenja s ostacima Ilira i Kelta, u jednom delu rimske provincije Dalmacije, stvoren je hrvatski savez za borbu protiv Avara. Središte tog područja obuhvatalo je prostor između reke Cetine i planine Velebit i u istriografiji je poznato pod imenom Kneževina Hrvatska. Osim područja Kneževine Hrvatske, postojalo je i područje Posavske kneževine, koje je do kraja 8. veka, do pobede Franaka nad Avarima, bilo pod Avarima. Ova dva područja razvijala su se potpuno odvojeno jedno od drugoga.


Kneževina Hrvatska
Za više informacija pogledajte: Kneževina Hrvatska i Pokrštavanje Hrvata

Krajem 8. veka, nedugo nakon osvajanja Panonije i uređenja uprave u tim oblastima, Karlo Veliki 799. godine upada u Kneževinu Hrvatsku, koja je pod vizantijskom vlašću, i osvaja je 803. godine nakon dužeg rata. Prvi poznati knez Hrvatske je Višeslav (oko 800. godine). Kneževina Hrvatska je od 828. godine bila podređena kralju Italije. Tokom vladavine kneza Mislava (835—845), Kneževina Hrvatska je postala pomorska sila i sukobila se sa Venecijom. Sukob na moru je okončan 839. godine, ali ne i sukobi na kopnu. 840. godine Mleci napadaju neretljansku mornaricu i bivaju poraženi.

Na Kneževinu Hrvatsku napadaju i Bugari pod vođstvom kneza Borisa, koji je vodio rat (840—860) protiv Hrvata s namerom proširenja svoje države do Jadranskog mora. Pod vođstvom kneza Trpimira (845—864), naslednika kneza Mislava, Kneževina Hrvatska je uspešno odbila Borisa. Trpimir je učvrstio svoju oblast, pa se po franačkom primeru okružio županima.

U međuvremenu, Saraceni (arapski gusari) zauzimaju 840. godine Tarent, a kasnije i Bari, otkuda učestalo napadaju istočni deo Jadrana. Ti napadi su primorali Vizantiju da pojača odbrambene snage na kopnu i moru, a da dalmatinskim gradovima i ostrvima 867. godine dopusti novo vojnopolitičko uređenje i osnivanje vojnoadministrativnog okruga pod imenom Dalmacija. Te godine Vizantija uspeva i da oslobodi i Dubrovnik poslije petnaestomesečne arapske opsade, ali ne uspeva da oslobodi Bari.

Za vreme vladavine kneza Domagoja (864—876) u okviru snaga franačkog kralja Ludovika II, Franci 871. godine uspevaju osvojiti Bari. Učestvovanje kneza Domagoja na strani Franaka u oslobađanju Barija je uznemirilo Vizantiju, koja je još tokom odsustva hrvatskih snaga iz Dalmacije napala i opustošila Neretljane. Tokom tog razdoblja, Kneževina Hrvatska je pojačala i organizovala svoje pomorske snage, što je dovelo do trajnog sukoba s Mletačkom republikom. Naime, prepadi i gusarski napadi na mletačke brodove su učestalo ometali plovidbu mletačkih brodova, što je opet vodilo učestalim sukobima i pregovorima s Mlecima, sve dok se nakon poraza kod Makarske nisu obavezali na plaćanje danka hrvatskom knezu za slobodnu plovidbu uz istočnu obalu Jadranskog mora.

Knez Iljko (876—878), sin kneza Domagoja, počinje polako da se oslobađa uticaja Franaka, koristeći unutrašnji sukob Karolinga s Italijom. Pod njegovim vođstvom, Hrvati su napali 876. godine Karlomanove gradove na zapadnoj istarskoj obali, odakle ih je mletačka mornarica proterala. Na kopnenom delu, na putu između Panonije i Dalmacije, Hrvati su 876/877. godine napali snage donjopanonskog kneza Kocelja, franačkog vazala, i time se oslobodili franačke vrhovne vlasti.

Tokom vladavine kneza Zdeslava (878—879) Dalmacija je došla pod vlast Vizantije. Uz pomoć pape Jovan VIII na vlast 879. godine, prevratom, dolazi prvi priznati hrvatski knez Branimir, dux Croatorum, (879—892), koji je oslobodio Dalmaciju od vizantijske vlasti (osim u gradovima i na ostrvima). Nakon smrti kneza Branimira, za kneza je bio proglašen knez Muncimir, mlađi brat kneza Zdeslava, i najmlađi sin kneza Trpimira, koji je vladao Dalmacijom od 892. do 910. godine.

Kraljevina Hrvatska
Za više informacija pogledajte: Kraljevina Hrvatska (925–1102) i Trpimirovići


Začetnik dinastije Trpimirovića je knez Tomislav (910—928), koji je čim je nasledio kneza Muncimira odbio od svojih granica Mađare, koji su počeli prelaziti Dravu i provaljivati čak i do Jadrana. Tomislav je proširio granice Kraljevine Hrvatske prema severu i time preprečio put Mađarima ka moru. Stupio je u savez s Vizantijom u vremenu agresivnog širenja Bugarske, i na taj način od vizantijskog cara dobio na upravu Dalmaciju. Tomislav se 925. godine proglasio za kralja Hrvata, kojeg je i priznao papa Jovan X. Kraljevina Hrvatska se u 10. veku sastojala od 11 županija i jedne banovine. U svakoj županiji su se nalazili i utvrđeni kraljevi gradovi.

U želji da razbije savez između Hrvatske i Vizantije, bugarski car Simeon je 926. godine napao Hrvatsku sa snagama na čijem se čelu nalazio vojvoda Alogobotura. Uprkos jakih bugarskih snaga, kralj Tomislav, koji je takođe raspolagao jakim vojnim jedinicama, po navodima cara Konstantina VII, ga je porazio najverovatnije negde u bosanskim planinama.

Tokom vladavine Trpimira II (928—935) i Krešimira I (935—945) Hrvatska je uspela da zadrži ranije stečenu moć i dobre odnose s Vizantijom, ali i s papom, dok je za Miroslava (945—949) i Krešimira II (949—969. došlo do unutrašnjih sukoba za presto, gde je ban Pribin ubio Miroslava. Tokom ovog vremena, Hrvatska slabi da se čak i neka njena područja otcepljuju od nje. Iako je kralj Mihajlo Krešimir II uspeo donekle obnoviti hrvatsku moć, Vizantija ponovno uspostavlja svoju vlast nad dalmatinskim gradovima i ostrvima.

Nakon smrti Krešimira II na prestolu ga nasleđuje njegov sin Stjepan Držislav (969—997) koji neguje dobre odnose s Vizantijom, pa mu Vizantija ponovno vraća upravu nad dalmatinskim gradovima i ostrvima, i on se kruniše za kralja Hrvatske i Dalmacije. Nakon smrti kralja Stjepana, iskoristivši unutrašnje sukobe nastale borbom za vlast između Stjepanovih sinova Svetoslava, Krešimira i Gojslava, posle 10 godina mira, ojačana Venecija uskraćuje plaćanje ceha hrvatskom kralju i neretljanskom knezu za plovidbu i počinje ponovni sukob s hrvatskim kraljem Svetoslavom Suronjom (997—1000) na moru. Tu zauzetost hrvatskog kralja koristi i slovenski car Samuilo koji prodire u Hrvatsku do Zadra i bezuspešno napada vizantijske gradove u južnom primorju, a dalmatinski gradovi i ostrva dolaze pod mletačku vlast. Mletački dužd Petar Orseol 1000. godine pomorskom akcijom preotima od Hrvata Dalmaciju od Krka do Dubrovnika. Prvo su mu se predali severna dalmatinska ostrva i Zadar, a pošto je ojačao svoje snage i romanskim jedinicama iz dalmatinskih gradova, predaju se i Trogir i Split, dok silom zauzima neretljansku Korčulu, Lastovo i Biograd. Na taj su način Mleci uspostavili vlast nad pomorskim gradovima na istočnoj obali Jadranskog mora, a Petar Orseol se prozvao dux Dalmatiae.

Unutrašnji sukobi u 10. stoleću dovode i do raslojavanja hrvatskog društva. Župane zamenjuju kraljeve pristalice, koji dobijaju zemljišne posede oduzete pobeđenim velikašima i rodovima i hrvatsko društvo dobija feudalno uređenje. Od slobodnih seljaka nastaju zavisni kmetovi, nastanjeni na posedima feudalnih velikaša, koji ujedno i prestaju biti vojnici, što slabi vojnu moć Hrvatske.

Tokom celog 11. veka hrvatski kraljevi pokušavaju da vrate Dalmaciju pod svoju vlast. Kralj Krešimir III (1000—1030) uspeva na severu povratiti neke gradove, kojim je 1018. godine Venecija opet ovladala, a na jugu Krešimir nakon što je uspostavio vlast nad gradovima biva poražen od langobardskog kapetana Vasilija Bojoana. Tada je verovatno Dalmacija bila podeljena u dva područja: severno sa središtem u Zadru i južno sa središtem u Dubrovniku.

Krešimirov sin Stjepan I (1030—1058), stopama svoga oca, tokom svoje vladavine takođe nastoji da ovlada dalmatinskim gradovima. U tom cilju uspeva privoleti neretljanskog kneza da uđe u sastav hrvatske države posle 1050. godine. Njegova vlast stalno jača i od malih župa se uspevaju stvoriti veće teritorijalne i upravne oblasti, na čelu kojih se nalaze banovi u Slavoniji i Primorju. Središta županija se oblikuju u utvrđene gradove na čijem se čelu nalazi župan.

To stalno jačanje hrvatske države nastavlja se i nakon smrti Stjepana I. Kralj Petar Krešimir IV (1058—1074) biva činjenično i priznat od vizantijskog cara za vladara dalmatinskih gradova, pri čemu gradovi zadržavaju svoju samostalnost, a kralju plaćaju naknadu za mir s delom lučke carine uz obavezu podrške u ratu s brodovima. Tokom vladavine kralja Petra Krešimira IV, najmoćnijeg hrvatskog vladara, Hrvatska je ovladala velikim područjem. Zbog njegovog dopuštanja mešanja u unutrašnje stvari hrvatske države rimskoj kuriji, s oštrim posledicama za glagoljaše, dolazi do ponovnih unutrašnjih sukoba unutar hrvatske države, zbog kojih Hrvatska 1060. godine gubi područje Meranije u Istri. Krešimir je pomogao i ustanak balkanskih Slovena 1072. godine protiv vizantijske vlasti, nakon čega se Vizantija odlučuje osvetiti Krešimiru IV i šalje normanskog kneza Amika koji bezuspešno vrši opsadu Raba 1074. godine, ali na neki način uspeva zarobiti kralja Petra Krešimira IV,[1] zbog čega dolazi do nagodbe i Hrvatska daje Normanima gradove Split, Trogir, Biograd, Nin i Zadar, otkuda ih već sledeće godine proterava Venecija.

Nakon smrti kralja Petra Krešimira IV na presto, posredstvom pape Grgura VII, dolazi bivši ban Dmitar Zvonimir (1075—1089) koji je uspostavio vlast u celoj Dalmaciji i obavezao se papi na službu i učestvuje u normansko – vizantijskom ratu (1081—1085) protiv vizantijskog cara i Venecije,[1] prevozeći normanske jedinice kroz Otrantska vrata, u osvajanju Drača i pomorskim borbama uz obale Albanije i Grčke. Zbog toga Vizantija 1085. godine prenosi svoje pravo Dalmacije na Veneciju, koje će biti ostvareno tek nakon njegove smrti. Za njegove vladavine, feudalni odnosi u Hrvatskoj su unapređeni. Kao i u zapadnim evropskim državama tog vremena, i u Hrvatskoj se uvode novi nazivi komes i baron za župane i dvorske dostojanstvenike, a vlastelin za plemiće. Hrvatski presto je premešten u Knin, a i uticaj crkve jača. Međutim stalna borba za dalmatinske gradove, ali i unutrašnji sukobi za presto oslabili su sredstva i snagu države, što je opet dovelo do povećanih potraživanja od naroda. Veći porez je uzrokovao otpor među slobodnjacima i rodovskim plemstvom. Narod je bio nezadovoljan ratovanjem za interese pape izvan zemlje, pa je Zvonimir na saboru kod Knina 1089. godine ubijen.

Zvonimira na prestolu je nasledio poslednji Trpimirović, Stjepan II (1089—1091). Na stvorene uslove još za vreme Zvonimira, Stjepan II nije mogao mnogo uticati. Naime, u Hrvatskoj kraljevini je izbio unutrašnji sukob radi nasleđa. Zvonimirova udovica, kraljica Jelena Lijepa se povukla u Slavoniju i uz pristanak dalmatinskih gradova pozvala svog brata, ugarskog kralja Ladislava, da zauzme Hrvatsku, koji je bez otpora 1091. godine ovladao oblašću zapadno od Gvozda, a u svom pohodu prema moru naišao samo na neorganizovani otpor. Vizantijski car Aleksije Komnin, kome taj prodor Mađara u Hrvatsku nije odgovarao, podstakao je svoje saveznike, Kumane, da napadnu Mađarsku, na šta se Ladislav morao povući iz Hrvatske. U Hrvatskoj je ostavio svog nećaka, Almoša. Hrvatsko rodovsko plemstvo je izabralo za kralja Petra Svačića (1093—1097), koji je proterao Almoša iz Hrvatske i uspeo ponovno nakratko ujediniti Hrvatsku. Nakon smrti ugarskog kralja Ladislava, na ugarski presto dolazi njegov najstariji nećak Koloman, koji posle pomirenja s papom Urbanom II, 1097. godine ponovno kreće na Hrvatsku. Koloman je upao preko Drave i porazio Hrvate u bici kod Gvozda (Petrova gora), gde je i kralj Petar, poslednji narodni vladar, poginuo, a Koloman je prodro do Biograda.

Nakon smrti Petra Svačića, Koloman se morao okrenuti ratu protiv Rusa i Kumana u Galiciji 1099. godine, što su iskoristili Hrvati i potisnuli Mađare iz Hrvatske. Koloman ponovo 1102. godine prelazi preko Drave i u Hrvatskoj sklapa nagodbu sa 12 starešina hrvatskih plemena (Pacta Conventa), koji ga biraju za kralja Hrvatske i Dalmacije u Biogradu, čime je Hrvatska izgubila svoju nezavisnost i ušla je u uniju s Mađarskom, pri čemu je ipak zadržala neka obeležja državnosti. Koloman se obavezao na održavanje hrvatskog Sabora i oslobođenje od poreza i nesmetano posedovanje većih zemljišnih poseda za hrvatske vlasteline, ali su hrvatski vladari izgubili svoje brodove i morali su kralju na kraljev poziv da o svom trošku šalju svoje jedinice. Pakta konventa se često spominje u istorijskim izvorima, a predstavlja običan falsifikat, što je dokazala hrvatska istoričarka Nada Klaić u knjizi „Pakta konventa ili tobožnji ugovor izmežu plemića dvanaestoro plemena i kralja Kolomana 1102.“. Dokazano je da je Pakta konventa falsifikat iz 14. veka nađen na zagrebačkom Kaptolu.[2][3] Ekspertiza rječnika i papira je to potvrdila.

Posavska kneževina
Za više informacija pogledajte: Posavska kneževina i Panonski Sloveni

Pojava prvog slovenskog kneza datira krajem 8. veka, kad su Franci, pošto su osvojili Italiju i pokorili Karantaniju i Bavarsku, počeli rat s Avarima i uništili njihovu prevlast u Podunavlju. Tada je knez Vojnomir (796) napustio Avare i priključio se Francima, koji su od tog područja, između reka Save, Drave i Dunava, napravili posebnu upravnu oblast na čelu s domaćim knezom, ali pod nadzorom furlanskog markgrofa. Tada je i započeto pokrštavanje Panonskih Slovena pod nadzorom Akvilejske patrijaršije.

Zbog osvajanja dalmatinskih gradova početkom 9. veka Vizantija je zaratila s Karlom Velikim i tek sa Ahenskim mirom (812. godine), uspela je da povrati dalmatinske gradove i ostrva, dok su Istra i kopneni delovi Dalmacije pripale Karlu Velikom. Tek nakon smrti Karla Velikog 814. godine, ali i zbog nasilja vršenog od strane Franaka i mešanja u unutrašnju upravu kneževina, narod Posavske kneževine, pod vođstvom kneza Ljudevita Posavskog, se 819. godine pobunio. Pobuni su se priključili i Sloveni Donje Panonije, severno od Drave. Po nalogu Franačkog državnog sabora, markgrof Kadaloh je upućen u Posavsku kneževinu, gde biva poražen, a knezu Ljudevitu Posavskom se pridružuju timočki i alpski Sloveni. Kada je markgrof Balderih napao alpske Slovene, Ljudevit Posavski je pokušao da im pomogne, ali je odbačen odmah negde s reke Drave. U međuvremenu je dalmatinski knez Borna (810—821) po zahtevu Franaka ušao u Posavsku kneževinu gde ga je na reci Kupi, kod Siska porazio Ljudevit, nakon čega je ušao u Kneževinu Hrvatsku. Borna je, pokušavajući da izbegne otvoreni sukob, nastavio da vodi borbu s Ljudevitom prepadima, što je rezultovalo povlačenjem Ljudevita iz Kneževine Hrvatske, ali i izlazak te države iz sukoba.

Franci su 820. godine počeli jak napad na Ljudevita iz tri pravca, opustošili i opljačkali područje Posavske kneževine. Kako su se Ljudevit i narod povukli u šume, Franci su ponovili napade 821. i 822. godine, ali bez uspeha. Tek kada se Ljudevit sa svojim snagama povukao kod srpskog kneza u Dalmaciju u kojoj su Srbi činili većinu stanovništva, osvojena je cela Posavska kneževina, koja je sve do kraja 9. stoleća ostala poslušna kneževina. Bežeći ispred Franaka, Ljudevit je, priča franački analist, pobegao Srbima, „za koji se narod kazuje da zauzima velik deo Dalmacije“. To je 822. godine prvi sasvim nesumnjiv pomen srpskog imena u ovim krajevima Balkana. „Dalmacija“, u koju je Ljudevit pobegao, bila je današnja Bosna, koja je, gotovo cela, pripadala toj staroj geografskoj oblasti. Prema navodima hrvatske istoričarke Nade Klaić Ljudevit je najverovatnije otišao dolinom Une u okolinu Srba. Srem i Istočna Slavonija su pale pod vlast Bugara (827—845), a potom pod vlast Donjopanonske markgrofovije. Poslednji panonski knez, Braslav (896), poginuo je u borbi protiv Mađara koji su bili naselili srednje Podunavlje.

[kosovka2]

Територија
wikipedia.org

Кнежевина Далмација и Либурнија, према хрватским историографима, налазила се на подручју западног дела некадашње римске провинције Далмације, са средиштем од Велебита до реке Цетине, где је граничила са Србијом.[4] У историјским изворима Срби се као народ на простору Далмације помињу још почетком 9. века[5] Такозваној "Приморској Хрватској" обично се прибраја и Либурнија — од Истре (источно од реке Раше) до јужног Велебита. Изгледа да је Либурнија имала нарочити положај унутар тзв. "Приморске Хрватске“. У ово је подручје спадала и покрајина Гацка, која се протезала у унутрашњост до Уне и Купе. Покрајина Гацка била је подељена на три жупе: Гацку, Лику и Крбаву. Њоме је управљао бан, док је свим осталим крајевима управљао директно кнез, који су били у вазалном односу према франачким владарима. Углавном, географски смештај, значај и управа "склавиније", којој су хрватски историографи наденули име "Приморска Хрватска", поклапају се са границама прве хрватске средњевековне државе, описане у делу "О управљању царством" Константина Порфирогенита.

Уз овако дефинисану "Приморску Хрватску" сместило се још неколико словенских држава, које се заједно понекад називају "склавиније". Према најранијим доступним историјским изворима (хроника франачког летописца Ајнхарда), као и век касније код Порфирогенита, осим горње Србије у чијем саставу су биле Рашка и Босна, то су биле и: Паганија или Неретљанска крајина, која се простирала од Цетине до Неретве, а припадали су јој и острва Брач, Хвар, Корчула, Мљет, Вис и Ластово; даље на југу налазило се Захумље (између Неретве и Дубровника) и Травунија (од Дубровника од Бока Которске). Неки историчари сматрају да је и Дукља (на просторима данашње Црне Горе) била једна од "склавинија" која је насељена Србима, иако то Порфирогенит није поменуо[6].

У вазалном односу према Францима
Франачко царство (према подели из 843. у суседству Хрвата.

Након смрти Карла Великог, на власт долази његов син Луј Побожни (814—840), а у фурланској марки влада Кадолах који улази у сукоб с панонским Словенима и Људевитом Посавским. Године 814., заједно с кнезом Људевитом Посавским, кнезом Доње Паноније (dux Pannoniae inferioris) пошао је и гудушачански (гачки) кнез Борна у Падерборн да се поклони новом цару приликом његовог ступања на франачки престо. Године 818. на државном Сабору у Херисталу присутно је Људевитово изасланство, али и изасланство Борне, гудушчанског кнеза (dux Guduskanorum), који је с народом пребегао пред Бугарима и потражио франачку заштиту[5]. Неки слависти попут (Шафарика), као и домаћи историчари, закључили су да је на основу Ајнхародовог летописа могуће закључити да је Борна, заједно с Тимочанима, пребегао из данашње Источне Србије 818. године.[7] Пребегли Борна ће у борбама против Људевита стати на франачку страну, придобијајући тако за себе јаку силу која ће га моћи одбранити од Бугарске и Византије. Након првог неуспелог похода на Људевита, умире Кадолах, а наслеђује га маркгроф Балдерик који 819. започиње нови поход преко Карантаније. С југа се диже и Борна, сада именован у Ајнхардовим „Франачким аналима“ као dux Dalmatiae (кнез Далмације). Ипак, на Купи део његових снага, и то баш његови Гачани, прелази на страну панонских Словена. Следеће године Борна прво шаље изасланство, а онда и лично одлази цару на договор о будућим корацима против Људевита. Борна умире исте године, а „Франачки љетописи“, пригодом смрти, називају га dux Dalmatiae atque Liburniae (кнез Далмације и Либурније). Археолошки налази из тога доба сведоче о великом франачком утицају, а нађени су бројни примерци франачкога накита и оружја, нарочито мачева.

Борну је наследио његов нећак (или можда унук) Владислав (821—835), кад су почеле и борбе против Млечана. У фебруару 821. цар Луј је потврдио Владислава као кнеза Далмације и Либурније на сабору у Ахену. Цар је на овом сабору опет разговарао о ратним плановима против Људевита. Франци су одлучили да поново нападну Људевита са три стране. Пошто је претходно одолео Францима у више наврата, Људевит је напослетку био присиљен да се повуче из свог утврђења Сиска и склони код Срба за које Ајнхард вели да „држе велики део Далмације“ ("Liudevitus Siscia civitate relicta, ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatie partem obtinere dicitur, fugiendo se contulit")[5]. Историчари се углавном слажу с тим да се вести о Људевитовом бекству односе на територију Босне, док једино нису сагласни у томе о ком се делу Босне заправо ради. Такође, највећи број познатих историчара слаже се у оцени да је Борна утемељитељ прве династије која ће владати средњевековном Хрватском, која се налазила у претходно описаним границама.

До 9. века од децентрализованих територијалних заједница којима су управљали племенски поглавари, ствара се језгро хрватске државе под заједничком влашћу кнеза у долинама река Цетине, Крке и Зрмање с центрима у Биограду, Нину, Солинском пољу и Книну. Приобални градови Задар, Трогир, Сплит, Дубровник и Котор, заједно с острвима Рабом, Крком и Осором (данашњи Црес и Лошињ) остају под византијском влашћу и од 9. века чине тему Далмацију, којом је управљао царски намесник у Задру. То је био плод Ахенског мира из 812. године, којим су све снажнији Франци поделили власт на Јадрану с Византијом и то тако да су далматински градови и острва припали Византији а хрватски копнени дио франачком интересном подручју.

[kosovka2]

91
vikipedija.org
92


Захумљани
Из Википедије, слободне енциклопедије


Захумљани су били становници српске средњовековне области Захумља.[1][2][3] Заједно са осталим српским обласним скупинама: Неретљанима, Травуњанима и Дукљанима, настањивали су Поморску земљу, односно приморски део српских земаља, у који су поред Захумља спадале и области: Дукље, Травуније и Неретљанске кнежевине.[4] Седиште Захумљана је био град Стон. Тадашњи опсег српског етничког простора у приморским областма потврђује и франачки хроничар Ајнхард, који је у својим Аналима франачког краљевства (Annales Regni Francorum) забележио, под 822. годином,[5] да су Срби народ који држи велики део Далмације (ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur).[6]

[kosovka2]

Положај Краљевине Далмације и Хрватске у саставу Краљевине Угарске (1102—1526)

93

Краљевина Далмација и Хрватска (1102—1526)
Из Википедије, слободне енциклопедије


Краљевина Далмација и Хрватска (лат. Regnum Dalmatiae et Croatiae) била је у раздобљу од 1102. до 1526. године придружена круновина у саставу Краљевине Угарске. Раздобље је започело угарским освајањем Далмације (приморски градови) и Хрватске (залеђе) на самом почетку 12. века, а окончано је у време преломних политичких збивања, која су наступила након Мохачке битке (1526).[1]

Владавина династије Арпадовића
Овај чланак је део серије о историји Хрватске

Угарско напредовање према Јадрану, које је започело крајем 10. века, кончано је потпуним освајањем Далмације и Хрватске на самом почетку 12. века, око 1102. године. Од тог времена, угарски краљеви из династије Арпадовића су уједно били и краљеви Далмације и Хрватске. У време освајања ових земаља, угарски краљ краљ Коломан (1095—1116) је доделио извесне повластице хрватским великашима који су признали његову власт, али у исто време је започео и са довођењем угарских племића у ове области, чиме је започео процес стварања новог феудалног устројства, по угарском моделу. Тадашње ратне прилике су наметале потребу за јаком војском која се могла издржавати само од прихода земље, па је Коломан све земљишне поседе, који нису били већ у поседу слободних сељака или властелина, давао војницима у замену за војну службу. Старо хрватско племство се такође прилагодило новом систему управе, услед чега су постепено нестале старе структуре хрватског жупанијског устројства, а јавља се нови облик са пуном судском, управном и извршном влашћу властеле.[2][3] Угарски краљеви су именовали далматинско-хрватског бана, делили су донације властелинима, потврђивали одлуке донесене на далматинско-хрватским саборима и заповедали земаљском војском. Далматинско-хрватски бан је имао обавезу управљања администрацијом, судством, финансијама и предводио је земаљску војску у ратовима. Поједине породице су захваљујући донацијама веома оснажиле, стекавши велики друштвени и политички утицај (крчки и благајски кнезови Франкопани, брибирски кнезови Шубићи, цетињски Нелипчићи, омишки Качићи, крбавски Курјаковићи).


Угарско-млетачки ратови за Далмацију
Чим је проглашен за краља, Коломан је настојао да овлада далматинским градовима, што је наравно узроковало сукобе са Венецијом, која је опет настојала да задржи своју доминацију над Јадраном, а повремено и са Византијом, који је сматрао подручје Јадрана својим утицајним простором. Ипак, Коломан је, ступивши у савез са Византијом, која је ратовала против Нормана, 1107. године потчинио Далмацију после кратког отпора који му је пружио град Задар 1105. године. Иако је далматинским градовима остављена аутономија, они су се убрзо поново дигли против краља, који је у Сплиту и Задру оставио своје војне јединице, а на чело бискупија поставио Угаре. Венеција 1115. године започиње рат (1115–1126) против Угарске и након почетних успеха и после пораза бана Кледина код Задра (1116), успева да заузме целу далматинску обалу и градове Биоград и Шибеник. У сукобу против краља Стефана II (владао 1116–1131), Венеција 1117. године доживљава пораз под Задром и присиљена је на петогодишње примирје при чему јој остаје само Задар. Ипак, 1125. године, Млечани успевају да овладају целом Далмацијом након што им је пошло за руком да освоје Трогир и Сплит, а разоре Биоград. У поновном рату 1133. године, током владавине краља Беле II (1131–1141), Венеција губи превласт над Далмацијом, а задржава се само у Задру (по неким списима и Задар је од 1134. до 1141. године био под краљевом власти) и на острвима до 1172. године. Шибеник је добио аутономију 1167. године.


Сукоби са Византијом и Млечанима

Користећи династичке борбе у Угарској, византијски цар Манојло I је 1164. године упао у Срем и Бачку, присиливши угарског краља Стефан III (1163—1164) да се званично одрекне власти над Далмацијом и Хрватском у корист свог брата, херцега Беле, који је био царев штићеник. Један део царских снага под заповедништвом Јована Дуке је 1165. године покорио Босну, као и целу Далмацију и Хрватску. Тадашњи хрватски бан Ампудије је 1166. године ушао са новим снагама у Хрватску и уз помоћ присталица угарске власти заробио византијског намесника Никифора Халуфа, запосевши Хрватску и неке далматинске градове. На другој страни, византијски заповедник Андроник Контостефан је у бици код Земуна поразио угарске снаге под жупаном Дионизијем 8. јула 1167. године, што је принудило краља Стефана III (1162—1172) да Хрватску и Далмацију, као и Босну и Срем, преда Византији, која је поставила свог намесника у Сплиту. Венеција је задржала Задар и Трогир, са северним острвима.

После цареве смрти 1180. године, угарски краљ Бела III (1172–1196) заузима Срем, Далмацију и Хрватску. Задар исте године одбацује млетачку власт и пристаје уз угарског краља, чија војска током 1187. и 1188. године одбија нападе Млечана на Задар. Византија се 1186. године одриче власти над Далмацијом, а Венеција је, до Четвртог крсташког рата 1202. године, задржала само северна острва. Млечани су 1202. године уз помоћ крсташа заузели Задар. Задрани се 1205. године обавезују на бирање Млечанина за кнеза и надбискупа и учествовање у борбама на страни Млечана дуж Јадрана. Задар, уз кратке прекиде, остаје под млетачком влашћу све до 1358. године.
Владавина краља Андрије II (1205—1235)

Током владавине краља Андрије II убрзан је процес друштвеног раслојавања. Моћ феудалаца, клера и крсташа се увећала. Средње и ниже властелинство, оптерећено учесталим ратовима и самовољом великаша, 1222. године принудило је краља да Златном булом ограничи своју власт, права и донације великашима, а племству, које је почело да се организује као сталеж, допусти да на годишњим зборовима помоћу протеста и отпора може утицати на краљеве одлуке. За противуслугу, племство је морало ратовати о свом трошку унутар земље у случају непријатељског напада, а изван земље о краљевом трошку. На овај начин је ослабљена власт жупана, а и поступно распадање жупанија.
Монголска најезда и преуређење земаљске управе

Током владавине краља Беле IV (1235—1270) Монголи су под заповедништвом кана Батуа провалили у Угарску и поразили краљевску војску 1241. године у бици на реци Шају. Краљ Бела IV се прво повукао у Загреб, а затим 1242. године у Далмацију тражећи заштиту у Сплиту, Клису и Трогиру. Суседна Бановина Славонија је такође била препуштена пустошењу Монгола, који су разорили градове, па чак и Загреб са катедралом. Вест о смрти кана Оглаја, натерала је Монголе да напусте Далмацију и Хрватску, те да се преко Босне, Србије и Бугарске врате у јужну Русију. Приликом проласка кроз ове области опустошили су подручје Дубровника и Котора.

Продор Монгола у угарске земље приморао је краља после њиховог одласка преуреди војно устројство. Обновљени су и утврђени многи жупанијски градови, а око бројних градића су постављени бедеми. Градићи су насељени углавном Немцима којима се биле дате и неке повластице. Осим тога започело је оснивање слободних градова изван власти жупана. Средином 13. века, угарска власт у Далмацији и Хрватској се и даље ослањала на поштовање локалних племићких традиција и повластица, док је у исто време у суседној Славонији владао угарски модел управе. Током 13. века учестало је и постављање појединих чланова династије Арпадовића за намеснике са титулом херцега. Међутим, низ слабих владара је довео до постепеног слабљења краљевске власти и успона моћних великашких породица.

Пропаст династије Арпадовића

Слабљење централне државне власти погодовало је јачању и богаћену локалних великаша, што је опет водило ка осиромашењу грађанства, и нестајање слободних људи, који су крајем 13. века све више постајали зависни кметови. Велики феудалци су краљевим донацијама, али и у међусобним борбама толико ојачали да су преко пола века готово независно владали у Далмацији и Хрватској, као и у суседној Славонији. Тако је брибирски кнез Павле I из братства Шубића, као бан (око 1273. године), искористио борбу за престо између Арпадовића и Анжувинаца и током 1292. и 1293. године стекао као државину (dominium) читаву Далмацију и Хрватску, као и наследну власт бана, а привремено је потчинио и делове Хума и Босне.

Карло Роберт Анжујски (1301—1342)

Бан Павле је из Напуља довео Карла Роберта I Анжујског који је након десетогодишње борбе са супарницима успео да постане краљ у Угарској. Карло I је сврсисходно потпомагао отпор против Млетака на острвима Крку, Пагу и Хвару (1310.), а нарочито устанак у Задру, који су Млеци 1311./1313. опседали, али како није имао јаку морнарицу, Карло И. их није могао потиснути из Далмације. Након очеве смрти 1313. године, бан Младен II Шубић је предао Задар Венецији, а разједињено хрватско племство, на челу са Курјаковићима и Нелипчићима, које се отимало власти брибирских кнезова, није било у могућности да се одупре Млечанима.

Када је у рату против српског краља Милутина (1319—1320), Карло I успео продором са севера да заузме Мачву, бан Младен је незаинтересовано деловао као подршка са запада кроз Босну. Та неактивност бана Младена је разљутила Карла I, па је послао удружене снаге славонског бана Ивана Бабонића и кнеза Франкопана против бана Младена које су га поразиле у бици у Пољицима 1322. године. Бан Младен је свргнут с авласти и одведен у Угарску, што је Венеција искористила и проширила власт над далматинским градовима. Тек када су шибенске и трогирске морнарице, потпомогнуте венецијанским галијама, упале у Скрадин и Омиш, хрватско властелинство, у одбрани своје независности, се окупило око кнеза Нелипчића, који је јавно показивао отпор Карлу I, и одузело краљевске градове Книн и Унац, а потом поразило славонског бана Микца 1326. године.

У међувремену је босански бан Стјепан II Котроманић (1322–1353.) успео да врати независност Босни и заузме подручје између Неретве и Цетине.

[kosovka2]

Лајош I Анжујски (1342—1382)


Лајош I Анжујски је наставио политику потчињавања великих хрватских феудалаца који се губили своју моћ у међусобним сукобима. Он се такође ангажовао и у борби на Јадранском мору против Венеције, која је представљала сметњу краљевим жељама за влашћу у Напуљу. За банове је постављао готово увек племиће страног порекла. Успео је да се обрачуна са Нелипчићима и Курјаковићима, као и са брибирским кнезовима из братства Шубића и заузме градове Книн, Клис, Омиш, Скрадин, Унац и Островицу. Своју премоћ ојачао је и потчињеним вазалима, принудивши их да му се прикључују у ратним походима, али и најамничким одредима које је упоредо стварао и на чије је одржавање увео и нови порез 1351. године — деветину. Упркос његовим настојањима да освоји далматинске градове, у томе није успео, првенствено због непоседовања морнарице.

Далматински градови, под млетачком влашћу, су се брзо развијали, нарочито због својих трговачких бродова. Венеција која је своје трговачке интересе имала изван Јадранског мора помагала је, а не спутавала развитак далматинских поморских градова, при чему се нарочито истицао Дубровник, али и Трогир и Корчула у бродоградњи.

Лудовик I је против Венеције водио три рата.

Први рат је вођен због Задра (1345—1346) који је затражио краљеву заштиту, када је Венеција послала своје снаге против бунтовног града. Иако је био одбијен први напад Млечана, након неуспелог покушаја бана Банфија и босанског бана Стјепана II Котроманића деблокирања града у новембру 1345. године, у јуну следеће године краљ Лудовик I је са 30 хиљада војника безуспешно покушавао да помогне и морао се повући, након чега се и Задар због несташице хране, након шестомесечне опсаде морао предати Венецији.
Други рат (1356—1358.) године, Лудовик И је започео рат против Венеције у сарадњи са Ђеновом у циљу преотимања Далмације. Тада су се главне битке водиле на фурланском подручју, где су краљеве снаге потукле млетачке код Тервисија и заузеле више утврђених градова. У Далмацији, снаге под заповедништвом бана Ивана Ћуза, а у чијем саставу су се налазиле и снаге кнезова Франкопана, Нелипчића, Угринића и Хрватинића, су 1357. године успеле да разоружају млетачке снаге у Сплиту, Трогиру и Шибенику. Исте године су успеле и да освоје Задар, осим тврђаве, а потом и Брач, Хвар а убрзо и Нин. Задарским миром од 18. фебруара 1358. године Венеција се одрекла права на читаву Далмацију са острвима и предала је краљу, под чијом ће влашћу остати све до 1409. године. Заузврат је краљ вратио Венецији освојена подручја у Фурланији и Истри, а Дубровник је исте године дошао под краљеву власт. Због недостатка бродова, Венеција је ипак задржала превласт на мору.
После пораза у трећем рату (1378—1381), Венеција је, Торинским миром 1381. године, признала створено стање Задарским миром и обавезала се на плаћање годишњих накнада од 7 хиљада дуката. У том рату се Лудовик И удружио с Ђеновом, Падовом, Вероном и Горицом против Венеције.

Осим са Млечанима, краљ Лудовик И је ратовао и против Србије (1358–1359. ). Након другог рата и ослобођења Далмације, српске снаге су покушале продор у Мачванску бановину, где су биле одбијене, након чега су краљевске снаге продрле све до планине Рудник, док је хумски кнез Војновић приморао Дубровник на откуп мира.

Краљ Лудовик I је приморао 1357. године тадашњег босанског бана Твртка да му уступи један део Хума и десну обалу Неретве, што је довело до угарско-босанског рата 1363. године, у коме су снаге бана Твртка поразиле угарске снаге.

У напорима за јачање краљевске власти Лудовик I је покорио целокупно високо хрватско племство, осим Франкопана и Благајских кнезова, који су били његови вазали. Током целе његове владавине, банску част није понудио ни једном хрватском великашу, већ искључиво нижим племићима из Славоније мађарског порекла. Крајем 13. века, Сабор је постао стални форум феудалне политичке организације, са правом учествовања сваког племића, а понекад и представника слободних градова.


Након Лудовикове смрти, Далмација и Хрватска су поново биле обухваћене феудалном анархијом, јер је властела покушавала да се отргне централној власти. Лудовика је наследила малолетна кћи Марија, која је владала под надзором мајке, Јелисавете Котроманић. Незадовољни женском владавином, великаши из Угарске и Хрватске су 1385. довели из Напуља Лудовиковог рођака, ранијег хрватског херцега, Карла II Драчког на власт, који је одмах по крунисању био убијен од стране поборника потиснутих краљица. Убиство је довело до устанка већине хрватског и славонског племства, сврсисходно потпомогнутог од стране босанског краља Твртка и српског кнеза Лазара. Заседом код Горјана 1386. године устаници су предвођени мачванским баном Иванишем Хорватом заробили обе краљице. Потом су угарски великаши на престо довели Маријиног мужа Жигмунда Луксебуршког (1387—1437) чиме је и означен завршетак владавине династије Анжувинаца.

Владавина Жигмунда Луксембушког

Чим је дошао на власт, Жигмунд Луксембуршки је потпомогнут млетачким снагама ослободио жену из заточеништва из Новиграда и наставио да води борбу против незадовољних великаша, који су за краља Хрватске и Далмације изабрали Карловог сина, Ладислава Напуљског (1386—1409). У међувремену је српско-босански краљ Твртко проширио своју власт и на део Далмације и Хрватске. Заузео је подручја јужно од Велебита и Далмацију (осим Задра) и 1390. године се прогласио краљем Далмације и Хрватске. Након смрти Твртка, српско-босански краљ Дабиша је вратио ове крајеве краљу Жигмунду и омогућио му да покори браћу Хорват, који су били челници у скидању краљице Марије са престола. Хватање Хорвата је нанело велику штету страни Ладислава Напуљског.

Након победе у бици на Косову 1389. године, Турци су се приближили границама Жигмундовог краљевства и 1391. године провалили у Срем. Краљ је са својим одредима, у којима су учествовали и бан Горјански, великаши Моровић и Лацковић, као и далматинске галије, доживео пораз код Никопоља (1396.). После сабора у Крижевцима (1397. године — Крвави сабор) на којем је убијен бан Лацковић, избио је устанак против Жигмунда у Хрватској и Босни. На чело устанка је стао босански војвода Хрвоје Вукчић Хрватинић који је одбацио Жигмундове одреде и 1398. године привремено освојио Дубичку жупанију.

Године 1403. Ладислав Напуљски долази у Задар и крунише се за угарског и далматинско-хрватског краља, али због неуспеха у Угарској, он се повлачи поново у Напуљ, а војводу Хрвоја именује сплитским херцегом.

У угарско-босанским ратовима (1404—1407), краљ Жигмунд је успео да продре у неке босанске градове, савладавши босански отпор код Добора, после чега га Хрвоје и остали хрватски великаши признају за краља.

Ладислав Напуљски, видевши да се не може одржати на престолу, 1409. године за 100 хиљада дуката продаје Венецији своја права на Далмацију уступајући јој и градове Задар, Новиград, Врану и Паг. Венеција убрзо покорава и сва северна острва осим Крка. Краљ Жигмунд 1410. године постаје Rex Romanorum (немачко-римски краљ), а већ следеће године покушава се обрачунати с Венецијом (1411—1413), која је од 1409. године опседала Шибеник, а 1411. године од Сандаља Хранића купила Островицу и Скрадин и нападала Ломбардију и Фурланију. Рат се завршава петогодишњим примирјем склопљеним у Кастелету, уз status quo и млетачку ратну одштету.

Краљ Жигмунд је 1413. године прогласио херцега Хрвоја издајником због пустошења и повезаности с Турцима, одузео му све градове, лишио га титуле сплитског херцега и наредио заузимање његових поседа. Брач, Корчула и Хвар долазе под дубровачку управу, а жупа Сана под управу благајских кнезова. Херцег Хрвоје бежи у Јајце и позива Турке у помоћ. Турци 1414. године побеђују великашке одреде и продиру дубоко у Хрватску и Славонију, а 1415. године победом код Добоја и истерују угарску војску из Босне, која је дошла како би одржала мађарски утицај.

По истеку петогодишњег примирја 1418. године, Венеција је поново ступила у нови рат с Угарском, продревши у Фурланију и Истру и напавши далматинске градове. Рат је завршен без мира, али Венеција је трајно истиснула Угарску с Јадрана јер је чврсто овладала 1420. године Истром, Фурланијом, Трогиром, Сплитом и јужним острвима. Због своје заузетости немачким царством, краљ Жигмунд је потпуно занемарио Хрватску, која је изгубила, осим Сења, сваку боље везу с морем, а постала је и надирањем Турске све изложенија нападима. Дубровник је остао под краљевом влашћу. У Хрватској је порасла моћ крчких кнезова — Франкопана, чија се власт 1426. године проширила на готово целу Хрватску, до Цетине и на подручје око реке Уне. У исто време, велики утицај у суседној Славонији су стекли цељски грофови.

Јачање одбрамбеног система

Учестали турски напади су принудили Жигмунда да унапреди одбрану краљевине. Уведен је бандеријални састав, ојачана обрамбена моћ и бојна готовост земље. Уведена је ратна даћа (риз), а држава је 1435. године подељена на 7 области (табора) у којем су бандеријалне снаге сваког табора војно деловале на свом подручју. Читаво подручје јужно од реке Драве поделио је на три табора:

Хрватски табор (Јадран и дуж Млетачке Далмације) — у одбрани овог табора су осим краљевске и банске бандерије учествововале и снаге три кнеза (крбавског, цетинског и крчко-сењског-модрушког), те снаге града Дубровника
Славонски табор (према Уни) — у одбрани овог табора је учествовало 5 великашких бандерија (славонски бан, загребачки бискуп, врански приор, благајски кнез и властелин Тот)
Усорски табор (већи део Славоније с јужном Мађарском, Босна, Мачва и Србија) — у одбрани овог табора учествују 4 бандерије из 7 славонских жупанија и 4 бандерије источно-славонских великаша, бандерија мачванског бана и Сребрника и босанских великаша, 6 доњоугарских жупанија и српски деспот са свим расположивим снагама.

Краљевске и банске бандерије су имале око 1000, а великашке око 500 коњаника, а жупаније су давале од пола до целе једне бандерије у коју су улазили племићи са кметовима. Одбрана државе и граница је била задатак краљевских и банских бандерија, састављених од најамника, а уведен је и општи позив (експедитио генералис)

[kosovka2]

Продор Турака


Након смрти краља Жигмунда 1437. године, далматинско-хрватска краљевина се до 1526. године налази под влашћу краљева из разних династија. У раздобљу од од. 1436 до 1456. године хрватском политиком управљају браћа Таловци, који су спречили даљи успон Франкопана, чија моћ од тог времена почиње да слаби. Крбавски кнезови Курјаковићи у Лици и благајски у подручју реке Уне успевају да задрже своје позиције.

Након пораза код Београда 1456. године, султан Мехмед II (1432—1481) се привремено вратио у Истанбул, али је убрзо поново започео своја освајања. Кренуо је на Босну и упркос покушајима отпора заузео је Босну 1463. године, чиме је створена врло добра оперативна основа за деловање према Хрватској. Иако је краљ Матија Корвин безуспешно покушао 1463./1464. године да поново преотме Босну од Турака, успео је да освоји нека подручја и оснује Јајачку и Сребрничку бановину, као истурене одбрамбене тачке у одбрани Угарске и Славоније, али је тако Хрватска постала потпуно отворена за турски продор који је претио Лици и Далмацији. Након смрти султана Мехмеда II, његов син Бајазит II (1481–1512.) је наставио са жељом даљег продора према средњој Европи. У почетку су само гранични санџачки-бегови, а понекад и босански паша упадали са неколико хиљада акинџија у Хрватску. Због заузетости краља Матије Корвина, Хрватска је била препуштена слабим домаћим феудалним снагама, при чему је помоћ краљевских најамничких бандерија била нестална.

Слаби наследници Матије Корвина, краљеви Владислав II (1490—1516) и Лудовик II (1516–1526) потпуно су запустили одбрану земље. Краљ је одржавао само истурену војну испоставу у Јајцу и давао врло малу помоћ у новцу хрватском бану и кнезовима. Одбрану суседне Бановине Славоније такође су препустили домаћим снагама, повремено новчано и материјално потпомогнутим од Аустрије, римског папе и Млетака.

Тако слабу војну одбрамбену моћ Хрватске је краљем лета 1493. године искористио босански санџак-бег Хадум Јакуб-паша и продро преко Уне и Купе у Штајерску, и том приликом је опустошио и опљачкао Цеље и Птуј, а по повратку је опустошио и Загорје. Приликом повратка у Босну, на Крбавском пољу у Лици је тешко поразио хрватску војску под заповедништвом бана Емерика Деречанина у септембру 1493. године, после чега ниједан хрватски великаш, осим бискупа и кнезова Зринских и Франкопана, није више био у стању да успостави једну потпуну бандерију. Од 1513. до 1524. године, Турци су постепено освојили хрватске области од Цетине до Зрмање, осим градова Клиса и Обровца. При турским продорима највише су страдале области око Цетине, Крке и Зрмање, као и сва Лика и Крбава. На другој страни, Тнакон освајања Београда и Шапца 1521. године, Турци су освојили и Срем, а 1526. године после битке на Мохачком пољу отпочели су и са постепеним освајањем Славоније.

Турска освајања су довела и до промена у становништву Далмације и Хрватске. Бежећи пред турским походима у граничним подручјима се насељавају Власи, а поступно се јављају и сукоби сељака против властеле. Хварски пук под вођством Матије Иванића је подигао устанак против властеле 1510. године, али су га Млеци брутално угушили.

vikipedija.org

[kosovka2]

Карта Европе око 1200. године
vikipedija.org

94

[kosovka2]

Map of Europe 700 Southeast

95

[xpotiom]

выпо (http://audiobookkeeper.ru/book/455)345 (http://cottagenet.ru/plan/455)потр (http://eyesvision.ru/lectures/187)CHAP (http://eyesvisions.com/use-your-own-eyes-chapter-14)Ð*Ñ‹Ñ‚Ñ… (http://factoringfee.ru/t/855816)Тать (http://filmzones.ru/t/391793)Григ (http://gadwall.ru/t/492648)Фети (http://gaffertape.ru/t/815641)XVII (http://gageboard.ru/t/836706)Лавр (http://gagrule.ru/t/409714)Влей (http://gallduct.ru/t/823381)Ð*умÑ� (http://galvanometric.ru/t/442975)Deko (http://gangforeman.ru/t/355355)XVII (http://gangwayplatform.ru/t/831586)Папш (http://garbagechute.ru/t/1082386)
Loui (http://gardeningleave.ru/t/295264)Перв (http://gascautery.ru/t/856013)2048 (http://gashbucket.ru/t/448365)�бор (http://gasreturn.ru/t/855626)Impe (http://gatedsweep.ru/t/559788)апре (http://gaugemodel.ru/t/1051825)Wash (http://gaussianfilter.ru/t/851551)Киро (http://gearpitchdiameter.ru/t/677525)Лени (http://geartreating.ru/t/675081)Curv (http://generalizedanalysis.ru/t/572496)5079 (http://generalprovisions.ru/t/559498)LJ05 (http://geophysicalprobe.ru/t/560352)�ерт (http://geriatricnurse.ru/t/140347)Драб (http://getintoaflap.ru/t/202531)Juic (http://getthebounce.ru/t/142643)
Stou (http://habeascorpus.ru/t/743496)авто (http://habituate.ru/t/808706)Pres (http://hackedbolt.ru/t/391341)Ð*око (http://hackworker.ru/t/759005)Библ (http://hadronicannihilation.ru/t/757818)трил (http://haemagglutinin.ru/t/756895)Taft (http://hailsquall.ru/t/306180)Кали (http://hairysphere.ru/t/494464)Syos (http://halforderfringe.ru/t/561669)Pale (http://halfsiblings.ru/t/562628)John (http://hallofresidence.ru/t/563015)Иллю (http://haltstate.ru/t/505415)Lass (http://handcoding.ru/t/740323)Gram (http://handportedhead.ru/t/910810)Home (http://handradar.ru/t/562268)
Менц (http://handsfreetelephone.ru/t/225733)Soun (http://hangonpart.ru/t/526691)Fash (http://haphazardwinding.ru/t/557324)мед� (http://hardalloyteeth.ru/t/433189)Effe (http://hardasiron.ru/t/566406)Tras (http://hardenedconcrete.ru/t/566928)Forg (http://harmonicinteraction.ru/t/567595)О�ип (http://hartlaubgoose.ru/t/141725)blac (http://hatchholddown.ru/t/601586)Серг (http://haveafinetime.ru/t/679382)Fran (http://hazardousatmosphere.ru/t/289002)Elis (http://headregulator.ru/t/626057)чита (http://heartofgold.ru/t/806393)Expl (http://heatageingresistance.ru/t/458235)Jame (http://heatinggas.ru/t/845245)
Трон (http://heavydutymetalcutting.ru/t/787127)Vash (http://jacketedwall.ru/t/602944)Feli (http://japanesecedar.ru/t/601963)Circ (http://jibtypecrane.ru/t/607413)sand (http://jobabandonment.ru/t/603565)Пуки (http://jobstress.ru/t/603420)Norm (http://jogformation.ru/t/608292)Слеп (http://jointcapsule.ru/t/676270)comb (http://jointsealingmaterial.ru/t/823244)Diff (http://journallubricator.ru/t/538956)Кар� (http://juicecatcher.ru/t/654418)Noiz (http://junctionofchannels.ru/t/521348)Прок (http://justiciablehomicide.ru/t/672978)Сазо (http://juxtapositiontwin.ru/t/442964)Jona (http://kaposidisease.ru/t/767445)
ма�т (http://keepagoodoffing.ru/t/672106)2110 (http://keepsmthinhand.ru/t/610286)комп (http://kentishglory.ru/t/681631)Сави (http://kerbweight.ru/t/720526)Zone (http://kerrrotation.ru/t/606472)Zone (http://keymanassurance.ru/t/608940)«�а� (http://keyserum.ru/t/767886)Wind (http://kickplate.ru/t/162266)Шевц (http://killthefattedcalf.ru/t/655263)Zone (http://kilowattsecond.ru/t/606474)Zone (http://kingweakfish.ru/t/609384)дамо (http://kinozones.ru/film/455)�Ц12 (http://kleinbottle.ru/t/611129)Zone (http://kneejoint.ru/t/605316)Хали (http://knifesethouse.ru/t/785213)
Zone (http://knockonatom.ru/t/607744)�ере (http://knowledgestate.ru/t/605147)XVII (http://kondoferromagnet.ru/t/669736)Yves (http://labeledgraph.ru/t/1115593)Вила (http://laborracket.ru/t/296514)Тара (http://labourearnings.ru/t/767825)Волк (http://labourleasing.ru/t/820662)боло (http://laburnumtree.ru/t/845325)Mosh (http://lacingcourse.ru/t/836356)Перв (http://lacrimalpoint.ru/t/849364)Логи (http://lactogenicfactor.ru/t/838831)ра�� (http://lacunarycoefficient.ru/t/759869)Take (http://ladletreatediron.ru/t/468638)Корв (http://laggingload.ru/t/677019)Fyod (http://laissezaller.ru/t/762509)
кара (http://lambdatransition.ru/t/638951)Марк (http://laminatedmaterial.ru/t/423154)Карл (http://lammasshoot.ru/t/671290)Kare (http://lamphouse.ru/t/778029)Ваде (http://lancecorporal.ru/t/669152)Nigh (http://lancingdie.ru/t/464541)XVII (http://landingdoor.ru/t/669622)диза (http://landmarksensor.ru/t/806364)Кубл (http://landreform.ru/t/815346)опуб (http://landuseratio.ru/t/760971)Сыро (http://languagelaboratory.ru/t/830622)дере (http://largeheart.ru/shop/1160304)Lema (http://lasercalibration.ru/shop/588603)VM-0 (http://laserlens.ru/lase_zakaz/463)коба (http://laserpulse.ru/shop/589821)

[xpotiom]

Bist (http://laterevent.ru/shop/1030665)Elec (http://latrinesergeant.ru/shop/452152)Miel (http://layabout.ru/shop/451485)Live (http://leadcoating.ru/shop/122261)коро (http://leadingfirm.ru/shop/105085)�рти (http://learningcurve.ru/shop/446923)Neri (http://leaveword.ru/shop/156816)Итал (http://machinesensible.ru/shop/145546)Sant (http://magneticequator.ru/shop/302411)Boss (http://magnetotelluricfield.ru/shop/160760)Live (http://mailinghouse.ru/shop/145189)Турц (http://majorconcern.ru/shop/268827)ARAG (http://mammasdarling.ru/shop/159541)Зеле (http://managerialstaff.ru/shop/159548)Arab (http://manipulatinghand.ru/shop/613433)
Мета (http://manualchoke.ru/shop/597748)Japa (http://medinfobooks.ru/book/455)Jazz (http://mp3lists.ru/item/455)1154 (http://nameresolution.ru/shop/455710)ин�т (http://naphtheneseries.ru/shop/104569)ин�т (http://narrowmouthed.ru/shop/460528)Сага (http://nationalcensus.ru/shop/357808)John (http://naturalfunctor.ru/shop/100214)City (http://navelseed.ru/shop/100733)игру (http://neatplaster.ru/shop/454348)�о�о (http://necroticcaries.ru/shop/161168)Wind (http://negativefibration.ru/shop/181926)wwwn (http://neighbouringrights.ru/shop/343695)упак (http://objectmodule.ru/shop/108484)Bosc (http://observationballoon.ru/shop/10567)
Vite (http://obstructivepatent.ru/shop/98268)Viva (http://oceanmining.ru/shop/450652)Choi (http://octupolephonon.ru/shop/571380)ЛитÐ* (http://offlinesystem.ru/shop/147766)ЛитÐ* (http://offsetholder.ru/shop/200459)Hove (http://olibanumresinoid.ru/shop/147394)ПиÑ�а (http://onesticket.ru/shop/490809)Horr (http://packedspheres.ru/shop/579808)qбдй (http://pagingterminal.ru/shop/681118)Ð�лты (http://palatinebones.ru/shop/203299)ЛитÐ* (http://palmberry.ru/shop/288247)Jewe (http://papercoating.ru/shop/581162)ЛитÐ* (http://paraconvexgroup.ru/shop/685261)Лени (http://parasolmonoplane.ru/shop/1166600)Ð�лпа (http://parkingbrake.ru/shop/1166712)
Зикм (http://partfamily.ru/shop/1165656)заве (http://partialmajorant.ru/shop/1168454)Минд (http://quadrupleworm.ru/shop/1538287)Дуди (http://qualitybooster.ru/shop/300987)Тито (http://quasimoney.ru/shop/593779)Коре (http://quenchedspark.ru/shop/594139)теат (http://quodrecuperet.ru/shop/1034196)допо (http://rabbetledge.ru/shop/1071874)�туд (http://radialchaser.ru/shop/173610)ador (http://radiationestimator.ru/shop/472568)Bogd (http://railwaybridge.ru/shop/360217)King (http://randomcoloration.ru/shop/510903)Воро (http://rapidgrowth.ru/shop/647573)аром (http://rattlesnakemaster.ru/shop/1076586)�ерб (http://reachthroughregion.ru/shop/199186)
Ð*аÑ�о (http://readingmagnifier.ru/shop/468345)Mini (http://rearchain.ru/shop/636544)Doug (http://recessioncone.ru/shop/514864)поÑ�а (http://recordedassignment.ru/shop/879317)педа (http://rectifiersubstation.ru/shop/1052722)ARIS (http://redemptionvalue.ru/shop/1060832)Юрин (http://reducingflange.ru/shop/1673324)Engl (http://referenceantigen.ru/shop/1692664)Ñ�кза (http://regeneratedprotein.ru/shop/1746037)Down (http://reinvestmentplan.ru/shop/121679)Scho (http://safedrilling.ru/shop/1812616)Трав (http://sagprofile.ru/shop/1052218)Ð*ыбн (http://salestypelease.ru/shop/1065447)XVII (http://samplinginterval.ru/shop/1419207)Wind (http://satellitehydrology.ru/shop/1460105)
Ушка (http://scarcecommodity.ru/shop/1482886)Зайц (http://scrapermat.ru/shop/1460804)Хру� (http://screwingunit.ru/shop/1492850)Чине (http://seawaterpump.ru/shop/187895)WITC (http://secondaryblock.ru/shop/252476)дело (http://secularclergy.ru/shop/304312)Punc (http://seismicefficiency.ru/shop/109741)авто (http://selectivediffuser.ru/shop/398318)дей� (http://semiasphalticflux.ru/shop/399287)Auto (http://semifinishmachining.ru/shop/459286)VM-0 (http://spicetrade.ru/spice_zakaz/463)VM-0 (http://spysale.ru/spy_zakaz/463)VM-0 (http://stungun.ru/stun_zakaz/463)назв (http://tacticaldiameter.ru/shop/477180)�о�о (http://tailstockcenter.ru/shop/489152)
БДКа (http://tamecurve.ru/shop/475287)Fina (http://tapecorrection.ru/shop/481949)Luci (http://tappingchuck.ru/shop/485568)��нк (http://taskreasoning.ru/shop/497825)Солд (http://technicalgrade.ru/shop/1819124)нало (http://telangiectaticlipoma.ru/shop/1875793)Тихо (http://telescopicdamper.ru/shop/634355)логи (http://temperateclimate.ru/shop/304506)Соко (http://temperedmeasure.ru/shop/399271)Чиче (http://tenementbuilding.ru/shop/974574)tuchkas (http://tuchkas.ru/)Коло (http://ultramaficrock.ru/shop/979126)Scor (http://ultraviolettesting.ru/shop/482118)