kosovka2
07-29-2019, 03:18 PM
Antonićev tekst prenosimo u celosti:
Politički analitičar Slobodan Antonić u autorskom tekstu za Vidovdan.org, činjenicu po činjenicu, objasnio drugosrbijanskoj "eliti" zato ne treba letovati u Hrvatskoj, pa se jo i hvaliti time u javnosti!
Antonićev tekst prenosimo u celosti:
Ovih dana nai arhigrađanski selebritiji hvale se putovanjima po Hrvatskoj.
"Igra Hajduk, danas, sad nekad, divno je biti u Splitu!, diči se Sofija Todorović, kominica iz Borče (zapravo, aktivistkinja YIHR-a), poznata po akciji "Burek solidarnosti" (posle koje je Kandićkin FHP pozvao Evropski sud za ljudska prava da je uzme u zatitu od srpskih nacionalista).
"Za 18 godina super letovanja u Hrvatskoj, pohvalio se i Srđan Dragojević, "niko me runo pogledao nije". "Mislim da tabloidi raspiruju mrnju, kao 90-tih", dodao je.
I dok nam Sergej Trifunović alje "pozdrav s magičnog Cresa", Dragan Bursać (znamo ga kao jednog od autora konfabulacije o prijedorskim "bijelim trakama za nesrbe") nadovezuje se: "Dostojno ivota: Lastovo".
Malo drugačije miljenje pokazala je Nevena Subotić, novosadska novinarka i zvaničnica LSV: "Razmiljam o tome gde ću na more. Hrvatska mi nije dovoljno bezbedna zbog ekstremista; najjuniji deo CG primorja nije siguran zbog Albanaca e, jbm ti spoljnu politiku Srbije, ni na more ne moe na miru, sa svima smo posvađani".
I dok su nam, tako, nai slučajni Srbi objanjavali da je Hrvatska zapravo bezbedna ili, pak, da smo sami krivi za ono to nam se tamo deava Hrvati su se, takođe na tviteru, slatko alili s pravljenjem sapuna od Srba u Jasenovcu, i kao deca se radovali to je cela Hrvatska "srpsko groblje", te to "Hrvati ponosno gaze vae (srpske S. A) ostatke i otpatke pod zemljom".
I meni je sladak taj internacionalizam nae drugosrbijantine. Njeni pripadnici dre se dve maksime:
1. Svaki nacionalizam je zlo, ali je na Zapadnom Balkanu najgori srpski nacionalizam: Milivoj Belin: "Rusija srpskom nacionalizmu daje iluziju da granice na Balkanu nisu konačne i zbog toga se srpski nacionalisti pripremaju za neku vrstu drugog poluvremena. Da sam na mestu suseda, ne bih uzimao zdravo za gotovo poruke iz Srbije o dobrosusedstvu"; Saa Ćirić: Na Balkanu, "ako postoji opasnost od nekog nacionalizma, ona je jo uvek velika i dolazi od srpskog nacionalizma; Aleksandar Sekulović: "Dok ne bude uniten srpski nacionalizam, nema mira na Balkanu";
2. U Srbiji je najbitnija borba protiv srpskog nacionalizma: Dinko Gruhonjić: "Zlo se vratilo kući. () Nakon to je unitio sve po komiluku, srbijanski će nacionalizam, sasvim izvjesno, pojesti samog sebe. Ali će usput posijati jo zla, ovaj put po sopstvenom dvoritu; Aleksej Kijuhas: Glavni problem politike i vlasti u Srbiji nije toliko famozna duboka drava, koliko je to duboko drutvo. () ivimo jedno kontinuirano utrkivanje u etnonacionalizmu bez prepona; Velikosrpski nacionalizam je duh iz boce koji jo uvek tumara među nama poput aveti ili junaka iz horor filma koji nikako da umre; Vesna Peić: Srpski nacionalizam se razlikuje od nacionalizama u drugim jugoslovenskim republikama. Ti drugi narodi su eleli da naprave svoju samostalnu nacionalnu dravu kao univerzalni ideal i zato se u njima bre razvijaju evropske vrednosti. Srpski nacionalizam (međutim) praktično je večit i inkopatibilan s modernom dravom, pa čak i s bilo kakvom stabilnom dravom.
Poto, dakle, zavre rad na najvanijem političkom pitanju u Srbiji a to je, dakako, borba s najopasnijem nacionalizmom na Balkanu nai kompradorski selebritiji otputuju u region, kako bi uivali zasluen odmor. A odande nam, onda, dre lekcije kako njih tamo, eto, niko nije dirao, te kako su priče o antisrpskom ovinizmu, zapravo, preterivanje.
Pritom, nai borci i borkinje zaboravljaju da nam objasne kako to da u nacionalističkoj Srbiji niko ne juri po ulici hrvatske ili albanske sportiste kako bi ih linčovao (ili bacio u vodu); kako to da se ovde čekićima ne razbijaju table napisane na "pogrenom pismu; kako to da se ovde na prepunim stadionima ne uzvikuju faistički pozdravi ili pevaju faističke pesme; kako to da se ovde ne otećuju automobili "pogrenih" registarskih tablica ili ne rue groblja komija pogrene nacionalnosti; kako to da se u Beogradu moe javno iskazivati protest zbog pobijenih Bonjaka, Albanaca ili Hrvata u nedavnim radovima a probajte da se u Zagrebu ili Pritini okupite, kako bi ukazali na zločine nad Srbima
Dakle, kako svih tih manifestacija ovinizma nema u nacionalističkojSrbiji? Dok, naprotiv, sve to zatičemo, iznova i iznova, recimo, u evropskoj i uljuđenoj Hrvatskoj? Iznova i iznova
Svaka naa generacija, i gotovo svaka naa porodica, ima nekog ko je ubijen, proteran ili ikaniran u Hrvatskoj, na Kosovu, u BiH, a sada i u CG samo zato to je Srbin. Ali, mi i dalje pričamo o srpskom nacionalizmu kao najopasnijem odbijajući da priznamo čak i tako očiglednu činjenicu: ne, to u Hrvatskoj nisu incidenti; to je sastavni deo projekta istrebljenja.
Projekta čije su samo deonice: pogromi Srba u Zagrebu 1895, 1899. i 1902, u Sarajevu 1914, masovni zločini nad civilima u Mačvi 1914, Prebilovci, Jadovno, Pag, sistem logora Jasenovac (1941-1945), pogrom i proterivanje Srba 1991-1995. (od Zadarske kristalne noći 1991, do Bljeska i Oluje 1995)
Da je u pitanju projekat nad-ideolokog karaktera najbolja je ilustracija, verujem, jedna epizoda koju je Jovan Duanić opisao u knjizi Hronika srpskog sela u Bosni (str. 173-182; pdf ovde). Duanić tu donosi svedočenje strine Dragice (Bogojević) Duanić, koja je samo čudom preivela pokolj Srba s leve obale reke Bosne, pri uću u Savu, sedmog decembra 1944. godine.
Istrebljenje je upriličeno po oprobanom ustakom obrascu: najpre su poklani mukarci za estoricu se čak, poimenice, zna da su ivi odrani i bačeni u reku Bosnu; onda su na red doli ene i deca, koji su ubijeni bombama i udarcima sekira; pogrom su izvrile lokalne ustae, prve komije; ali, po naređenju koje je dolo s vrha.
Istrebljenje je bilo nemilosrdno. Hrvaticu Sofiju (Karlović), udatu za Srbina (Petra Ilinčića), i njenu dvojicu sinova (Tanasija i Milana), ubio je lično Sofijin rođeni brat, zgroen "sramotom" da je njegova sestra srpska profuknjača. Duanićevu strinu Dragicu, pak, koja je tada imala 14 godina, majka je zatitila telom, te je dobila tek dva ovlana udarca sekirom po stomaku; spasili su je komije Hrvati; ali, onda je usledilo sistematsko pretresanje svih hrvatskih kuća, koje je trajalo danima, kako bi se sprečilo da bilo ko od Srba preivi; srećom, Dragica je prebačena dalje, i tako se spasila.
Toga dana, samo u dva srpska zaseoka Donje Dubice (Trnjak i Centar), ubijeno je 650 ljudi (sva njihova imena su popisana). Od toga su 333 rtve imale manje od 15 godina dok je 132 dece imalo do pet godina starosti.
Zastanimo ovde. Govorimo o 132 dece do pet godina ubijene samo u jednom selu. Preko puta zgrade u kojoj stanujem nalazi se obdanite. Često, u prolazu, vidim kako se maliani igraju u dvoritu. Nikada onih do pet godina starosti nije bilo vie od petnaestak. To znači da je samo u jednom selu i u jednom danu, sedmog decembra 1944. godine, poklano deset mojih beogradskih obdanita. Kada razmiljam o razmerama Pokolja 1941-1945. zavrti mi se u glavi.
Drugo, na ta hoću da skrenem panju, jeste da se sve to deavalo dva mesecapoto je pao Beograd. Dakle, u vreme kada je već svima bilo jasno da je NDH, kao deo nacističke Evrope, izgubila rat.
Na istoku su, u to doba, Rusi stigli već do Varave i Budimpete; izbili su na Balaton, a onda i na Dravu poto su, prethodno, na jugu, oslobodili Bukuret i Sofiju; na zapadnom frontu, pak, anglosaksonci su domarirali već do Rajne; a u Italiji, na njenom severu, dospeli su i do Bolonje; na istočnom Jadranu već je i Split bio pao (vidi mapu).
U to vreme, dakle, bilo je očigledno da nema anse da NDH ne izgubi rat. A ipak, ta monstrum-drava čak i u trenucima gubitničkog ropca, poslednjim atomima snage, i svuda tamo gde je to jo mogla organizovala je sistematsko istrebljenje Srba: od kolevke, do stogodinjih starica.
Zato? Zato to je projekat istrebljenja Srba u Hrvatskoj nad-ideolokog karaktera. Njega je u punom zamahu krenula da realizuje NDH 1.0. A onda je, pola veka docnije, gotovo sasvim uspela da zavri NDH 2.0.
Pri tome, nevano je sa stanovita Velikog plana to je prva emanacija NDH bila nacistička, a druga europska i demokratska; one su obe bile deo istog projekta ba kao i socijalistička Hrvatska (NDH 1.5), u kojoj su se delovi naseljeni Srbima prepoznavali, recimo, po tome to u njima nije bilo asfalta (po crnoj mrei, na auto kartama); dakle, kao realizacija stoletne politike tihe diskriminacije.
Ali, taj Veliki plan, koji se realizuje, evo, već stotinak godina, ivahan je, valja znati, i danas. To se vidi i po negacionističkom odnosu stanovnika NDH 2.0 spram prolih zločina; kao i po odsustvu pokajanja iz čega proizlazi i kolektivna spremnost na njihovo ponavljanje i nastavljanje.
Pogledajmo, recimo, ovaj članak u Večernjem listu, koji pripada hrvatskom mejn-strimu, a u kome se Jasenovac predstavlja kao kamp rada i rekreacije. Ili jo bolje, pogledajmo kako obični Hrvati odgovaraju na pitanje: koja etnička grupa je najvie stradala u Jasenovcu (ovde, 6:48-8:33).
Za mene je impresivno kako anketirani Hrvati, gotovo kao jedan, počinju da vrdaju, ili pak kako se, jednostavno, uspaničeno trude da izbegnu jedini tačni odgovor; onaj, koji svi dobro znaju Srbi; ali, to je reč koju oni, jednostavno, neće i ne smeju da kau.
I upravo to je pokazatelj da je Veliki projekat ne samo iv, nego da ima i svoje očekivane nastavke. Tu ivu teorijsku osnovu Velikog plana zatičemo gotovo na svakom koraku; recimo, u članku objavljenom u vodećem hrvatskom politikolokom časopisu Politička misao (izdavač FPN, Zagreb):
Zbog nedovoljne demokratske političke kulture, Srbi i Crnogorci započinju rat za prostor Hrvatske i BiH. Agresori su istočnog civilizacijskog kruga, govore srpski, piu ćirilicom, plemenskog su kulturnog modela, ele ivjeti u Jugoslaviji i velikoj Srbiji, koje bi bile socijalistički ustrojene i podaničkog su tipa političke kulture. rtve su pripadnici zapadne civilizacije, katoličke i muslimanske vjere, govore hrvatski (hrvatskosrpski), piu latinicom, zadrunog su kulturnog modela i participativnog tipa političke kulture.
Tako su Srbi i naučno pod pokroviteljstvom Fakulteta za političke znanosti Univerziteta u Zagrebu proglaeni niom kultur-političkom rasom. To je, svakako, pogreno sa stanovita nauke; ali, jednako tako, to postaje legitimno i, onda, opasno ba u kontekstu u kom ova naučna analiza vrhuni(Veliki plan); a pogotovo to biva opasno po svojim realnim posledicama: pre svega, po mrnji prema onima koji su istočnog civilizacijskog kruga, govore srpski i piu ćirilicom.
A sad, hoću da se vratim na ideologemu br. 1 o srpskom nacionalizmu kao najopasnijem; kao i na ideologemu br. 2 o bezbednom letovanju u Hrvatskoj. elim da istaknem da su obe ideologeme ne samo belodano netačne, već i nesumnjivo sramne.
Prva od ideologema, zapravo, opravdava gotovo svaku buduću akciju protiv elementarnih interesa čitavog jednog naroda počev od ukidanja Republike Srpske, pa do hrvatskih (NATO) tenkova koji od ida prodiru prema Beogradu. Jer, ako je srpski nacionalizam najopasniji na Balkanu, tada je, praktično, kako bi se obezedio mir, svaka akcija protiv tog čudovita dozvoljena.
Druga ideologema, pak, obezbeđuje retroaktivnu aboliciju za zločin istrebljenja koji se desio na određenoj teoritoriji; tačnije, obezbeđuje aboliciju za nikada kanjeni genocid; jer, da podsetim, Hrvatska nije nikada, ni teritorijalno, niti na bilo koji drugi način, kanjena to je pobila ili proterala na stotine hiljada Srba.
Ono to je, međutim, paradoksalno jeste da, sada, pripadnici tog istog naroda-rtve počinju da učestvuju u simboličkom, ili čak stvarnom, odbacivanju, relativizovanju i minimalizovanju zločina. U istoriografskom, a pogotovo u istoriosofskom smislu, stoleće je tek osnovna analitička jedinica. Stoga, u kontekstu Velikog plana, dananje letovanje u NDH 2.0 spada, zapravo, u isti smisaoni segment kao i letovanje u NDH 1.0.
Zato? Upravo zato to za genocid nije kanjena nijedna Hrvatska. I upravo zato to taj zločin, ba zbog navedene činjenice, jednostavno ne sme biti normalizovan. A pogotovo ne sme biti normalizovan onim čuvenim, beogradsko-dubrovačkim mijaukanjem: Nisam govorio hleb, pa mi se nita nije desilo. E, ba sam lepo pocrneo!
vidovdan.org
Politički analitičar Slobodan Antonić u autorskom tekstu za Vidovdan.org, činjenicu po činjenicu, objasnio drugosrbijanskoj "eliti" zato ne treba letovati u Hrvatskoj, pa se jo i hvaliti time u javnosti!
Antonićev tekst prenosimo u celosti:
Ovih dana nai arhigrađanski selebritiji hvale se putovanjima po Hrvatskoj.
"Igra Hajduk, danas, sad nekad, divno je biti u Splitu!, diči se Sofija Todorović, kominica iz Borče (zapravo, aktivistkinja YIHR-a), poznata po akciji "Burek solidarnosti" (posle koje je Kandićkin FHP pozvao Evropski sud za ljudska prava da je uzme u zatitu od srpskih nacionalista).
"Za 18 godina super letovanja u Hrvatskoj, pohvalio se i Srđan Dragojević, "niko me runo pogledao nije". "Mislim da tabloidi raspiruju mrnju, kao 90-tih", dodao je.
I dok nam Sergej Trifunović alje "pozdrav s magičnog Cresa", Dragan Bursać (znamo ga kao jednog od autora konfabulacije o prijedorskim "bijelim trakama za nesrbe") nadovezuje se: "Dostojno ivota: Lastovo".
Malo drugačije miljenje pokazala je Nevena Subotić, novosadska novinarka i zvaničnica LSV: "Razmiljam o tome gde ću na more. Hrvatska mi nije dovoljno bezbedna zbog ekstremista; najjuniji deo CG primorja nije siguran zbog Albanaca e, jbm ti spoljnu politiku Srbije, ni na more ne moe na miru, sa svima smo posvađani".
I dok su nam, tako, nai slučajni Srbi objanjavali da je Hrvatska zapravo bezbedna ili, pak, da smo sami krivi za ono to nam se tamo deava Hrvati su se, takođe na tviteru, slatko alili s pravljenjem sapuna od Srba u Jasenovcu, i kao deca se radovali to je cela Hrvatska "srpsko groblje", te to "Hrvati ponosno gaze vae (srpske S. A) ostatke i otpatke pod zemljom".
I meni je sladak taj internacionalizam nae drugosrbijantine. Njeni pripadnici dre se dve maksime:
1. Svaki nacionalizam je zlo, ali je na Zapadnom Balkanu najgori srpski nacionalizam: Milivoj Belin: "Rusija srpskom nacionalizmu daje iluziju da granice na Balkanu nisu konačne i zbog toga se srpski nacionalisti pripremaju za neku vrstu drugog poluvremena. Da sam na mestu suseda, ne bih uzimao zdravo za gotovo poruke iz Srbije o dobrosusedstvu"; Saa Ćirić: Na Balkanu, "ako postoji opasnost od nekog nacionalizma, ona je jo uvek velika i dolazi od srpskog nacionalizma; Aleksandar Sekulović: "Dok ne bude uniten srpski nacionalizam, nema mira na Balkanu";
2. U Srbiji je najbitnija borba protiv srpskog nacionalizma: Dinko Gruhonjić: "Zlo se vratilo kući. () Nakon to je unitio sve po komiluku, srbijanski će nacionalizam, sasvim izvjesno, pojesti samog sebe. Ali će usput posijati jo zla, ovaj put po sopstvenom dvoritu; Aleksej Kijuhas: Glavni problem politike i vlasti u Srbiji nije toliko famozna duboka drava, koliko je to duboko drutvo. () ivimo jedno kontinuirano utrkivanje u etnonacionalizmu bez prepona; Velikosrpski nacionalizam je duh iz boce koji jo uvek tumara među nama poput aveti ili junaka iz horor filma koji nikako da umre; Vesna Peić: Srpski nacionalizam se razlikuje od nacionalizama u drugim jugoslovenskim republikama. Ti drugi narodi su eleli da naprave svoju samostalnu nacionalnu dravu kao univerzalni ideal i zato se u njima bre razvijaju evropske vrednosti. Srpski nacionalizam (međutim) praktično je večit i inkopatibilan s modernom dravom, pa čak i s bilo kakvom stabilnom dravom.
Poto, dakle, zavre rad na najvanijem političkom pitanju u Srbiji a to je, dakako, borba s najopasnijem nacionalizmom na Balkanu nai kompradorski selebritiji otputuju u region, kako bi uivali zasluen odmor. A odande nam, onda, dre lekcije kako njih tamo, eto, niko nije dirao, te kako su priče o antisrpskom ovinizmu, zapravo, preterivanje.
Pritom, nai borci i borkinje zaboravljaju da nam objasne kako to da u nacionalističkoj Srbiji niko ne juri po ulici hrvatske ili albanske sportiste kako bi ih linčovao (ili bacio u vodu); kako to da se ovde čekićima ne razbijaju table napisane na "pogrenom pismu; kako to da se ovde na prepunim stadionima ne uzvikuju faistički pozdravi ili pevaju faističke pesme; kako to da se ovde ne otećuju automobili "pogrenih" registarskih tablica ili ne rue groblja komija pogrene nacionalnosti; kako to da se u Beogradu moe javno iskazivati protest zbog pobijenih Bonjaka, Albanaca ili Hrvata u nedavnim radovima a probajte da se u Zagrebu ili Pritini okupite, kako bi ukazali na zločine nad Srbima
Dakle, kako svih tih manifestacija ovinizma nema u nacionalističkojSrbiji? Dok, naprotiv, sve to zatičemo, iznova i iznova, recimo, u evropskoj i uljuđenoj Hrvatskoj? Iznova i iznova
Svaka naa generacija, i gotovo svaka naa porodica, ima nekog ko je ubijen, proteran ili ikaniran u Hrvatskoj, na Kosovu, u BiH, a sada i u CG samo zato to je Srbin. Ali, mi i dalje pričamo o srpskom nacionalizmu kao najopasnijem odbijajući da priznamo čak i tako očiglednu činjenicu: ne, to u Hrvatskoj nisu incidenti; to je sastavni deo projekta istrebljenja.
Projekta čije su samo deonice: pogromi Srba u Zagrebu 1895, 1899. i 1902, u Sarajevu 1914, masovni zločini nad civilima u Mačvi 1914, Prebilovci, Jadovno, Pag, sistem logora Jasenovac (1941-1945), pogrom i proterivanje Srba 1991-1995. (od Zadarske kristalne noći 1991, do Bljeska i Oluje 1995)
Da je u pitanju projekat nad-ideolokog karaktera najbolja je ilustracija, verujem, jedna epizoda koju je Jovan Duanić opisao u knjizi Hronika srpskog sela u Bosni (str. 173-182; pdf ovde). Duanić tu donosi svedočenje strine Dragice (Bogojević) Duanić, koja je samo čudom preivela pokolj Srba s leve obale reke Bosne, pri uću u Savu, sedmog decembra 1944. godine.
Istrebljenje je upriličeno po oprobanom ustakom obrascu: najpre su poklani mukarci za estoricu se čak, poimenice, zna da su ivi odrani i bačeni u reku Bosnu; onda su na red doli ene i deca, koji su ubijeni bombama i udarcima sekira; pogrom su izvrile lokalne ustae, prve komije; ali, po naređenju koje je dolo s vrha.
Istrebljenje je bilo nemilosrdno. Hrvaticu Sofiju (Karlović), udatu za Srbina (Petra Ilinčića), i njenu dvojicu sinova (Tanasija i Milana), ubio je lično Sofijin rođeni brat, zgroen "sramotom" da je njegova sestra srpska profuknjača. Duanićevu strinu Dragicu, pak, koja je tada imala 14 godina, majka je zatitila telom, te je dobila tek dva ovlana udarca sekirom po stomaku; spasili su je komije Hrvati; ali, onda je usledilo sistematsko pretresanje svih hrvatskih kuća, koje je trajalo danima, kako bi se sprečilo da bilo ko od Srba preivi; srećom, Dragica je prebačena dalje, i tako se spasila.
Toga dana, samo u dva srpska zaseoka Donje Dubice (Trnjak i Centar), ubijeno je 650 ljudi (sva njihova imena su popisana). Od toga su 333 rtve imale manje od 15 godina dok je 132 dece imalo do pet godina starosti.
Zastanimo ovde. Govorimo o 132 dece do pet godina ubijene samo u jednom selu. Preko puta zgrade u kojoj stanujem nalazi se obdanite. Često, u prolazu, vidim kako se maliani igraju u dvoritu. Nikada onih do pet godina starosti nije bilo vie od petnaestak. To znači da je samo u jednom selu i u jednom danu, sedmog decembra 1944. godine, poklano deset mojih beogradskih obdanita. Kada razmiljam o razmerama Pokolja 1941-1945. zavrti mi se u glavi.
Drugo, na ta hoću da skrenem panju, jeste da se sve to deavalo dva mesecapoto je pao Beograd. Dakle, u vreme kada je već svima bilo jasno da je NDH, kao deo nacističke Evrope, izgubila rat.
Na istoku su, u to doba, Rusi stigli već do Varave i Budimpete; izbili su na Balaton, a onda i na Dravu poto su, prethodno, na jugu, oslobodili Bukuret i Sofiju; na zapadnom frontu, pak, anglosaksonci su domarirali već do Rajne; a u Italiji, na njenom severu, dospeli su i do Bolonje; na istočnom Jadranu već je i Split bio pao (vidi mapu).
U to vreme, dakle, bilo je očigledno da nema anse da NDH ne izgubi rat. A ipak, ta monstrum-drava čak i u trenucima gubitničkog ropca, poslednjim atomima snage, i svuda tamo gde je to jo mogla organizovala je sistematsko istrebljenje Srba: od kolevke, do stogodinjih starica.
Zato? Zato to je projekat istrebljenja Srba u Hrvatskoj nad-ideolokog karaktera. Njega je u punom zamahu krenula da realizuje NDH 1.0. A onda je, pola veka docnije, gotovo sasvim uspela da zavri NDH 2.0.
Pri tome, nevano je sa stanovita Velikog plana to je prva emanacija NDH bila nacistička, a druga europska i demokratska; one su obe bile deo istog projekta ba kao i socijalistička Hrvatska (NDH 1.5), u kojoj su se delovi naseljeni Srbima prepoznavali, recimo, po tome to u njima nije bilo asfalta (po crnoj mrei, na auto kartama); dakle, kao realizacija stoletne politike tihe diskriminacije.
Ali, taj Veliki plan, koji se realizuje, evo, već stotinak godina, ivahan je, valja znati, i danas. To se vidi i po negacionističkom odnosu stanovnika NDH 2.0 spram prolih zločina; kao i po odsustvu pokajanja iz čega proizlazi i kolektivna spremnost na njihovo ponavljanje i nastavljanje.
Pogledajmo, recimo, ovaj članak u Večernjem listu, koji pripada hrvatskom mejn-strimu, a u kome se Jasenovac predstavlja kao kamp rada i rekreacije. Ili jo bolje, pogledajmo kako obični Hrvati odgovaraju na pitanje: koja etnička grupa je najvie stradala u Jasenovcu (ovde, 6:48-8:33).
Za mene je impresivno kako anketirani Hrvati, gotovo kao jedan, počinju da vrdaju, ili pak kako se, jednostavno, uspaničeno trude da izbegnu jedini tačni odgovor; onaj, koji svi dobro znaju Srbi; ali, to je reč koju oni, jednostavno, neće i ne smeju da kau.
I upravo to je pokazatelj da je Veliki projekat ne samo iv, nego da ima i svoje očekivane nastavke. Tu ivu teorijsku osnovu Velikog plana zatičemo gotovo na svakom koraku; recimo, u članku objavljenom u vodećem hrvatskom politikolokom časopisu Politička misao (izdavač FPN, Zagreb):
Zbog nedovoljne demokratske političke kulture, Srbi i Crnogorci započinju rat za prostor Hrvatske i BiH. Agresori su istočnog civilizacijskog kruga, govore srpski, piu ćirilicom, plemenskog su kulturnog modela, ele ivjeti u Jugoslaviji i velikoj Srbiji, koje bi bile socijalistički ustrojene i podaničkog su tipa političke kulture. rtve su pripadnici zapadne civilizacije, katoličke i muslimanske vjere, govore hrvatski (hrvatskosrpski), piu latinicom, zadrunog su kulturnog modela i participativnog tipa političke kulture.
Tako su Srbi i naučno pod pokroviteljstvom Fakulteta za političke znanosti Univerziteta u Zagrebu proglaeni niom kultur-političkom rasom. To je, svakako, pogreno sa stanovita nauke; ali, jednako tako, to postaje legitimno i, onda, opasno ba u kontekstu u kom ova naučna analiza vrhuni(Veliki plan); a pogotovo to biva opasno po svojim realnim posledicama: pre svega, po mrnji prema onima koji su istočnog civilizacijskog kruga, govore srpski i piu ćirilicom.
A sad, hoću da se vratim na ideologemu br. 1 o srpskom nacionalizmu kao najopasnijem; kao i na ideologemu br. 2 o bezbednom letovanju u Hrvatskoj. elim da istaknem da su obe ideologeme ne samo belodano netačne, već i nesumnjivo sramne.
Prva od ideologema, zapravo, opravdava gotovo svaku buduću akciju protiv elementarnih interesa čitavog jednog naroda počev od ukidanja Republike Srpske, pa do hrvatskih (NATO) tenkova koji od ida prodiru prema Beogradu. Jer, ako je srpski nacionalizam najopasniji na Balkanu, tada je, praktično, kako bi se obezedio mir, svaka akcija protiv tog čudovita dozvoljena.
Druga ideologema, pak, obezbeđuje retroaktivnu aboliciju za zločin istrebljenja koji se desio na određenoj teoritoriji; tačnije, obezbeđuje aboliciju za nikada kanjeni genocid; jer, da podsetim, Hrvatska nije nikada, ni teritorijalno, niti na bilo koji drugi način, kanjena to je pobila ili proterala na stotine hiljada Srba.
Ono to je, međutim, paradoksalno jeste da, sada, pripadnici tog istog naroda-rtve počinju da učestvuju u simboličkom, ili čak stvarnom, odbacivanju, relativizovanju i minimalizovanju zločina. U istoriografskom, a pogotovo u istoriosofskom smislu, stoleće je tek osnovna analitička jedinica. Stoga, u kontekstu Velikog plana, dananje letovanje u NDH 2.0 spada, zapravo, u isti smisaoni segment kao i letovanje u NDH 1.0.
Zato? Upravo zato to za genocid nije kanjena nijedna Hrvatska. I upravo zato to taj zločin, ba zbog navedene činjenice, jednostavno ne sme biti normalizovan. A pogotovo ne sme biti normalizovan onim čuvenim, beogradsko-dubrovačkim mijaukanjem: Nisam govorio hleb, pa mi se nita nije desilo. E, ba sam lepo pocrneo!
vidovdan.org