kosovka2
08-23-2019, 08:37 PM
Toma Zdravkovic
Toma Zdravković, za prijatelje Dado, svet je ugledao 20. septembra 1938. u selu Pečenjevcu, kod Leskovca. Odrastao u nematini i siromatvu, kao jedno od peto-ro dece, nije ni mogao da očekuje moralnu podrku Svevinjeg. Brzo je shvatio da ga ivot na selu ne privlači, niti je sebe mogao da zamisli kao individulnog poljoprivrednog proizvođača koji uruje sa drutvenim sektorom. Umesto o njivi, dečački naivno, matao je o pevanju: oni koji su ga sluali kako pevui, vrteli su glavom i tvrdili da tu ima nečega". ta konkretno, nisu znali, jer im Toma, onako mrav i goljav, nikako nije ličio na pevača koji je u seoskim predstavama morao da bude korpulentan i jak. Ohrabren punoletstvom, Toma je reio da krene u svet preko neizbenog Leskovca. Tu je, sasvim slučajno, gladan i promrzao, upoznao Silvanu Barjaktarević (kasnije Armenulić) i na njenom primeru se uverio da od muzičke budućnosti nita nema bez kafane.
Sredinom pedesetih, kafane su imale rang kulturnih ustanova. U njima se nije provodilo vreme - tu se ivelo. Jelo, piće i domaćinska usluga bili su svetinja, ba kao i muzika na čijem se imenu gradio ,,imid" kuće i njen ugled. Odlazak u kafanu bio je umetnički doivljaj, daleko sadraj-niji od pokretnih filmskih slika ili pozorine drame. Jo kad krene pesma, u oblaku dima i hektolitru alkohola - umetnosti nikad kraja!
Po prvi put u takvom okoliu naao se Toma Zdravković u leskovačkoj Dubočici". Nije mu bilo teko da uleti u film čiji su kadrovi, samo za posmatrače, stalno bili jednolični: tura pića, tura pesme, tura od gostiju, tura za goste. U muzikantskim krugovima brzo se čulo da u Leskovcu peva neki Toma" i da sve zna: narodne, zabav-ne, starogradske pesme, francuske ansone i italijanske kancone. Sa reputacijom muzičkog mahera, uputio se u tuzlanski hotel Bristor" i na licu mesta armirao pu-bliku koja je iz večeri u veče punila salu. Postao je lokalni estradni heroj, ali se tim nije zadovoljavao: eleo je da sam neto komponuje, prčkao je po klaviru, i konač-no napravio pesmu Anđela" za koju je bio ubeđen da je genijalna, ali kad je video da mu se orkestar smeje - shvatio je da jo nije kompozitor.
U Tuzli se prvi put ozbiljno zaljubio. Upoznao je visoku, vitku plavuu Slavicu, rodom iz Travnika, studentkinju u Beogradu. Za nju je naao stan u Tuzli, matao o venčanju, uveren da se tako moralne devojke vie ne sreću. Jednog dana, naao je Slavičin dnevnik i okirao se: njegova me-zimica pedantno je vodila podatke o svom intimnom ivotu sa poznatim i nepoznatim mukarcima. eleći da joj prui jo jednu priliku, po isteku ugovora u Bristolu", Toma je Slavicu, preko Beograda, poveo u Novi Sad.
Doli smo prvo u Beograd - pričao je Toma Zdravković novinaru Draganu Gajeru jula 1971. u Politici ekspres". - U ono vreme bio mi je dobar prijatelj Dragan Toković koji je pevao u kafe-baru Terazije". Obratio sam mu se za pomoć i zamolio ga da me preporuči nekom lokalu. Toković, veoma popularan, nije vie hteo da peva u Bezistanu, pa me je upoznao sa efom ba-ra. Misleći da sam na nivou Dragana Tokovića, ponudio me je da ga zamenim. Sutradan je odrana proba. Uhvatila me je grd-na trema, jer su tad u kafe-baru u Bezista-nu svirali najbolji muzičari, kao Vasa Beloević, saksofonista Caki ili Lale bubnjar. Da sve bude gore, na probi su se obreli i slavni fudbaleri Dragoslav ekularac i Zo-ran Miladinović. Tad sam prvi put u ivotu video ekularca. Ta velika imena su mi se podsmevala dok sam pevao... Utučen i iskompleksiran, uopte nisam primetio da Slavica sedi sa Zoranom i da sa njim čavrlja kao sa starim prijateljem. Shvatio sam da tu neto nije u redu tek kad sam im pri-ao. Pred celim drutvom rekla je kako mora da obiđe neke prijateljice. ta sam mogao nego da se sloim. Vratio sam se u pustu sobu hotela Balkan" (...) Nije se vra-tila do osam uveče, tako da sam opet kre-nuo iz hotela. Pojavila se tek posle ponoći, u drutvu Zorana Miladinovića i nekih devojaka i mladića". Ne eleći da sebi prizna istinu, Toma je sa Slavicom krenuo u Novi Sad. Na jedvite jade dobio je angaman u hotelu Vojvodina" i nastavio sa svojim ljubavnim muka-ma.
Nezadovoljstvo na privatnom planu reflektovalo se i na posao: Toma je traio stepenicu vie i konačno dobio priliku da 1962. peva u baru beogradskog Metro-pola". U modi su bili lageri i kancone tipa Ave Marija", Granada", Katari" i Gitara romana". Često je gostovao u okolini Beo-grada, pa je tako svratio i do Zrenjaninskog hotela Vojvodina". Jedne večeri upoznao je zgodnu crnku: ime joj je bilo Olgica. Sasvim omađijan, zaboravivi na Slavicu, Toma ju je pitao da se uda za njega i da iznenađenje bude veće, devojka je pristala! Brak je izgledao uspean sve dok Toma 1963. nije dobio poziv za vojsku: mada je brzo puten, zbog slabog zdravlja, bračne trzavice su počele i ne-koliko meseci kasnije Toma i Olgica su se razveli u Osijeku.
Kao to ostali svet menja koulje, Toma je u to doba menjao kafane: pevao je u novosadskom Putniku", beogradskoj Topčiderskoj noći" i na Svetom Stefanu
Odleteo sam do Titograda nekim sta-rim konvejerom" - pričao je Zdravković, u ispovesti za ,,TV Reviju" 1984. godine. - Stigao sam u Titograd uveče. Sećam se, doao sam do hotela Crna Gora" i pitao se kako da dospem do Sv. Stefana. Niti znam gde je to, ta je, totalno nepoznat kraj! Predonjao sam do jutra na nekoj klu-pi u parku, jer nisam imao lovu za hotel. Ma, love nikad nije bilo. Ilo se, tako, bez para (...) Tako sam stigao i do Svetog Ste-fana, upoznao orkestar i počeo da pevam na najlepoj terasi na Jadranu.
Jednog da-na, vraćajući se sa plae, svratim do re-cepcije. Kau, ima telegram. Meni se go-dinama niko nije javljao. Ni od kuće, niti sa bilo koje strane. Ma, ni moji, iz Pečenjevca, prema Leskovcu, nisu mogli znati gde sam. Ja sam se od njih otkačio, i od kafane do kafane, po celoj zemlji... Uzmem tele-gram, a u njemu stoji da se hitno javim jed: nom lekaru u sarajevskoj bolnici. Lekar, koji je poslao telegram, dodaje da je Slavica teko bolesna i da eli da me vidi. To me je totalno okiralo..."
Kad je stigao u Sarajevo, Slavicu nije mogao da prepozna: izgubila je trideset kilograma, bila neizlečivo bolesna. Samo je ćutala, nita nije govorila. Sasvim razo-čaran, Toma se nije ni vraćao u Sveti Stefan. eleo je da ostane u Sarajevu pored Slavice, ali angaman nije mogao da dobi-je. Morao je opet u Tuzlu, u Bristol", gde mu je nekoliko dana kasnije stigao jo je-dan telegram, ovog puta sa obavetenjem da je Slavica umrla. Nije imala ni dvadeset godina.
Tako je nastala pesma Buket belih ru-a" o čijoj genezi Toma nije javno govorio. Jedino je publika - jo tada u Bristolu" - osetila da Toma ne peva pesmu, već svoj ivot.
Izvor;
tomazdravkovic.com
Toma Zdravković, za prijatelje Dado, svet je ugledao 20. septembra 1938. u selu Pečenjevcu, kod Leskovca. Odrastao u nematini i siromatvu, kao jedno od peto-ro dece, nije ni mogao da očekuje moralnu podrku Svevinjeg. Brzo je shvatio da ga ivot na selu ne privlači, niti je sebe mogao da zamisli kao individulnog poljoprivrednog proizvođača koji uruje sa drutvenim sektorom. Umesto o njivi, dečački naivno, matao je o pevanju: oni koji su ga sluali kako pevui, vrteli su glavom i tvrdili da tu ima nečega". ta konkretno, nisu znali, jer im Toma, onako mrav i goljav, nikako nije ličio na pevača koji je u seoskim predstavama morao da bude korpulentan i jak. Ohrabren punoletstvom, Toma je reio da krene u svet preko neizbenog Leskovca. Tu je, sasvim slučajno, gladan i promrzao, upoznao Silvanu Barjaktarević (kasnije Armenulić) i na njenom primeru se uverio da od muzičke budućnosti nita nema bez kafane.
Sredinom pedesetih, kafane su imale rang kulturnih ustanova. U njima se nije provodilo vreme - tu se ivelo. Jelo, piće i domaćinska usluga bili su svetinja, ba kao i muzika na čijem se imenu gradio ,,imid" kuće i njen ugled. Odlazak u kafanu bio je umetnički doivljaj, daleko sadraj-niji od pokretnih filmskih slika ili pozorine drame. Jo kad krene pesma, u oblaku dima i hektolitru alkohola - umetnosti nikad kraja!
Po prvi put u takvom okoliu naao se Toma Zdravković u leskovačkoj Dubočici". Nije mu bilo teko da uleti u film čiji su kadrovi, samo za posmatrače, stalno bili jednolični: tura pića, tura pesme, tura od gostiju, tura za goste. U muzikantskim krugovima brzo se čulo da u Leskovcu peva neki Toma" i da sve zna: narodne, zabav-ne, starogradske pesme, francuske ansone i italijanske kancone. Sa reputacijom muzičkog mahera, uputio se u tuzlanski hotel Bristor" i na licu mesta armirao pu-bliku koja je iz večeri u veče punila salu. Postao je lokalni estradni heroj, ali se tim nije zadovoljavao: eleo je da sam neto komponuje, prčkao je po klaviru, i konač-no napravio pesmu Anđela" za koju je bio ubeđen da je genijalna, ali kad je video da mu se orkestar smeje - shvatio je da jo nije kompozitor.
U Tuzli se prvi put ozbiljno zaljubio. Upoznao je visoku, vitku plavuu Slavicu, rodom iz Travnika, studentkinju u Beogradu. Za nju je naao stan u Tuzli, matao o venčanju, uveren da se tako moralne devojke vie ne sreću. Jednog dana, naao je Slavičin dnevnik i okirao se: njegova me-zimica pedantno je vodila podatke o svom intimnom ivotu sa poznatim i nepoznatim mukarcima. eleći da joj prui jo jednu priliku, po isteku ugovora u Bristolu", Toma je Slavicu, preko Beograda, poveo u Novi Sad.
Doli smo prvo u Beograd - pričao je Toma Zdravković novinaru Draganu Gajeru jula 1971. u Politici ekspres". - U ono vreme bio mi je dobar prijatelj Dragan Toković koji je pevao u kafe-baru Terazije". Obratio sam mu se za pomoć i zamolio ga da me preporuči nekom lokalu. Toković, veoma popularan, nije vie hteo da peva u Bezistanu, pa me je upoznao sa efom ba-ra. Misleći da sam na nivou Dragana Tokovića, ponudio me je da ga zamenim. Sutradan je odrana proba. Uhvatila me je grd-na trema, jer su tad u kafe-baru u Bezista-nu svirali najbolji muzičari, kao Vasa Beloević, saksofonista Caki ili Lale bubnjar. Da sve bude gore, na probi su se obreli i slavni fudbaleri Dragoslav ekularac i Zo-ran Miladinović. Tad sam prvi put u ivotu video ekularca. Ta velika imena su mi se podsmevala dok sam pevao... Utučen i iskompleksiran, uopte nisam primetio da Slavica sedi sa Zoranom i da sa njim čavrlja kao sa starim prijateljem. Shvatio sam da tu neto nije u redu tek kad sam im pri-ao. Pred celim drutvom rekla je kako mora da obiđe neke prijateljice. ta sam mogao nego da se sloim. Vratio sam se u pustu sobu hotela Balkan" (...) Nije se vra-tila do osam uveče, tako da sam opet kre-nuo iz hotela. Pojavila se tek posle ponoći, u drutvu Zorana Miladinovića i nekih devojaka i mladića". Ne eleći da sebi prizna istinu, Toma je sa Slavicom krenuo u Novi Sad. Na jedvite jade dobio je angaman u hotelu Vojvodina" i nastavio sa svojim ljubavnim muka-ma.
Nezadovoljstvo na privatnom planu reflektovalo se i na posao: Toma je traio stepenicu vie i konačno dobio priliku da 1962. peva u baru beogradskog Metro-pola". U modi su bili lageri i kancone tipa Ave Marija", Granada", Katari" i Gitara romana". Često je gostovao u okolini Beo-grada, pa je tako svratio i do Zrenjaninskog hotela Vojvodina". Jedne večeri upoznao je zgodnu crnku: ime joj je bilo Olgica. Sasvim omađijan, zaboravivi na Slavicu, Toma ju je pitao da se uda za njega i da iznenađenje bude veće, devojka je pristala! Brak je izgledao uspean sve dok Toma 1963. nije dobio poziv za vojsku: mada je brzo puten, zbog slabog zdravlja, bračne trzavice su počele i ne-koliko meseci kasnije Toma i Olgica su se razveli u Osijeku.
Kao to ostali svet menja koulje, Toma je u to doba menjao kafane: pevao je u novosadskom Putniku", beogradskoj Topčiderskoj noći" i na Svetom Stefanu
Odleteo sam do Titograda nekim sta-rim konvejerom" - pričao je Zdravković, u ispovesti za ,,TV Reviju" 1984. godine. - Stigao sam u Titograd uveče. Sećam se, doao sam do hotela Crna Gora" i pitao se kako da dospem do Sv. Stefana. Niti znam gde je to, ta je, totalno nepoznat kraj! Predonjao sam do jutra na nekoj klu-pi u parku, jer nisam imao lovu za hotel. Ma, love nikad nije bilo. Ilo se, tako, bez para (...) Tako sam stigao i do Svetog Ste-fana, upoznao orkestar i počeo da pevam na najlepoj terasi na Jadranu.
Jednog da-na, vraćajući se sa plae, svratim do re-cepcije. Kau, ima telegram. Meni se go-dinama niko nije javljao. Ni od kuće, niti sa bilo koje strane. Ma, ni moji, iz Pečenjevca, prema Leskovcu, nisu mogli znati gde sam. Ja sam se od njih otkačio, i od kafane do kafane, po celoj zemlji... Uzmem tele-gram, a u njemu stoji da se hitno javim jed: nom lekaru u sarajevskoj bolnici. Lekar, koji je poslao telegram, dodaje da je Slavica teko bolesna i da eli da me vidi. To me je totalno okiralo..."
Kad je stigao u Sarajevo, Slavicu nije mogao da prepozna: izgubila je trideset kilograma, bila neizlečivo bolesna. Samo je ćutala, nita nije govorila. Sasvim razo-čaran, Toma se nije ni vraćao u Sveti Stefan. eleo je da ostane u Sarajevu pored Slavice, ali angaman nije mogao da dobi-je. Morao je opet u Tuzlu, u Bristol", gde mu je nekoliko dana kasnije stigao jo je-dan telegram, ovog puta sa obavetenjem da je Slavica umrla. Nije imala ni dvadeset godina.
Tako je nastala pesma Buket belih ru-a" o čijoj genezi Toma nije javno govorio. Jedino je publika - jo tada u Bristolu" - osetila da Toma ne peva pesmu, već svoj ivot.
Izvor;
tomazdravkovic.com